Повеља жупана Хранка (око 1159)

У овој повељи жупан Захумља Хранко (Chrance) дарује самостану на Локруму цркву св. Панкрација са земљама у Бабином пољу на острву Мљет. Ова повеља се налази у Дубровачком архиву и издао је Тадија Смичиклас у свом делу Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II. Ова повеља нема годину, већ само индикт VII. У 12. веку овај индикт се падао у више година: 1114, 1129, 1144, 1159, 1174, 1189. 

Sigillum Chrance cum omnibus suis jupanis Cholnie (!) et datum domino Grobi abbati et reliques fratribus in mense iulio indictione septima. Predictus venerabilis Grobi abbas et fratres eius postulaverunt nobis sanctum Panchratium cum terris Babine palle, quid est in Meleta, quatenus hoc habeant in sua potestate. Nos autem cognoscentes eos iustos esse, etiam et cernentes propter salutem hominum, secundum postulationem eourum fecimus et dedimus nostrum suprascriptum locum eis, nec non patiantur (contrarie)tatem nequa a Zacholmie hominibus, et ut suum ordinent et habeant. Quis-quis autem presumpserit impedire predictum abbatem et succesores eius, habeat maledictionem patris et filii et spiritus sancti et eiusdem virginis matris et beati Panchratii et omnium sanctorum.

Тобожња повеља жупана Хранка

Извор:

1.Т. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904. 

Литература:

1. В. Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар (1925), 67-77.

Линк:

1. Т. Smičiklas, Codex diplomaticus Regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae II, Zagreb 1904.

2. В. Ћоровић, Херцеговачки манастири, Старинар (1925), 67-77.

Стрип о Хацону

Никад робом је назив стрип-ревије у којој су објављивани претежно стрипови о партизанским куририма Мирку и Славку и други слични стрипови. Поред партизанских хероја појављују се и средњовековни јунаци. Један од таквих је и Хацон, чувени словенски вођа опсаде Солуна 614-616. године. Ова епизода под бројем 109 је изашла 1967. године. текст је писао Драган Ташковски, док је цртеж радио Миле топуз.

О словенским поглаварима пре досељавања на Хелм/Балкан

      О словенским и антским поглаварима пре контакта са Источним римским царством мало знамо. Оно што је забележено садржано је у делима Јорданеса и ромејских писаца попут Менандара, Теофилакта Симокате.

     У делу писаном на латинском језику средином 6. века, Јорданес, помиње Боза (Бож), антског владара, кога је убио остроготски владар Винитар заједно са синовима и још седамдесет племића (представника родовске аристократије) око 380. године. Ово се догодило на антској територији негде у области реке Ерак, коју многи поистовећују са реком Дњепар.

Антски артефакти

     Менандар Протектор у свом делу наводи да је за антског посланика, око 560. године, изабран Мезамир, Идаризијев син, а брат Келагеста, који је отишао код Авара на преговоре и тамо био убијен. Мезамир је вероватно био угледни припадник родовске аристократије код Анта, као и његов отац и брат. Даље у свом делу Менандар наводи Даурентија, вођу Словена у Влашкој који је на предлог посланика кагана Бајана да плаћају данак Аварима одговорио: "Ко je, дакле, тај од људи и који се греје на сунчевој светлости, који ће покрити нашу снагу? Навикли, смо, наиме, да владамо туђим, а не други нашим. У то смо сигурни док буде ратова и мачева!" (Крекић, Томић 1955: 92). На овакав одговор Даурентија аварски посланици одговорили су још већим самохвалисањем и настала је свађа у којој су Словени побили аварске посланике. Све се то дешавало око 578/579. године када су Словени у Влашкој низији били независни од аварске и ромејске власти (Живковић, 1997: 235).
        Теофилакт Симоката у свом делу Историја помиње тројицу словенских владара. У питању су Ардагаста, Мусокија и Пирагаста.
    Ардагаст се помиње у походу ромејског војсковође Коментиола. Наиме, каган је 585. наговорио Словене да пљачкају балканске провинције Источног римског царства и у томе су стигли до Дугих зидова Цариграда. Коментиол је успео да порази Словене код реке Ергене, притоке реке Марице у јужној Тракији. Те исте године на лето Коментиол покренуо је војску ка Адријанопољу (данас Једрене). На свом путу ка Адријанопољу наишао је на словенског вођу Ардагаста код места Ансинум. Преноћивши Коментиол је зором пришао каштелу Ансинум и напао словенске снаге које су са собом водиле заробљенике и велики плен из пљачке. После јаког окршаја Словени су се повукли из целе области Астике која је обухватала шумовито подручје између Хадријанопоља (д. Једрене) и Филипопоља (д. Пловдив). Ардагаст је овај окршај преживео и поново се јавља 594. године када је ромејска војска стигавши у Доростол (код д. Силистрије) на Дунаву под вођством Приска прешла на другу страну Дунава, претходно дознавши да су словенске чете налазе у пљачки. Напад ромејске војске изведен је ноћу што је омогућило изненађење. Ардагаст се пробудио, скочио на коња и дао у бекство. Наишавши на Ромеје сјахао је са коња и борио се са њима пешачки. Видевши да ће бити заробљен повуче се Ардагаст у непроходне пределе. спотакнувши се о један пањ нашао се близу реке и срећно препливао реку. Ипак, је добар део затечених Словена на спавању био побијен или заробљен и би одведен у Цариград, по наређењу војсковође Приска.
        О Мусокију сазнајемо исто из похода војсковође Приска 594. године, забележеног пером Теофилакта Симокате. Приск је издао наређење једном од команданата Александру да пређе реку Хелибакију (д. Јаломита/Јаломица/Ialomiţa). Прешавши Хелибакију и не нашавши никога са те стране, продужио је и прешао преко следеће реке и тамо наишао на Словене. Словени су се онда склонили у мочваре и шуме јер су се најбоље знали у њима да се сналазе, вешто хватајући своје непријатеље у заседе. Ромејска чета се нашла у глибу и морала је да се повуче. Покушавали су Ромеји и ватром да истерају Словене из шума али влага је гасила пламен. Тек након што је један Гепид хришћанин који је био код Словена показао пролаз Ромеји су надвладали Словене. Сазнали су да тим Словенима влада словенски владар Мусокије који се налазио на 30 парасанги (стара мера, око 4,8 км) одатле, вероватно су то били простори око југоисточног завоја Карпата. Гепид се вратио Словенима и предложио је Мусокију да му да мноштво чамаца да би избавио Ардагастове људе који су раније пали у заробљеништво. Мусоки је дао чамце Гепиду не знајући да он име договор са Ромејима. По претходном договору Ромеји изврше напад на Словене који су били на обали реке поред својих чамаца. Затим се Ромеји пребацише преко реке Паспириј у поноћ настављајући напад. Мусокије је био пијан јер је тог дана давао даћу покојном брату. Читаве ноћи Ромеји су убијали Словене а Мусокије је заробљен.

Украјина током Велике сеобе народа. Територија Анта

          Пирагаст се помиње током преласка реке Дунав од стране ромејске извиднице у околини данашњег Никопоља, 595. године. Наиме, ромејска извидница би ухваћена од Словена на другој страни Дунава и откри све намере Ромеја. Пирагаст, словенски поглавар, сакри своје људе у шуму близу места прелаза где је најпогодније прећи Дунав. Када је хиљаду ромејских војника прешло у разбијеном поретку Словени нападну и све их побију. За следећи напад ромејски војсковођа дао је команду да ромејске чете када пређу Дунав групишу се на једном месту. Када су ромејске чете то урадиле Словени изврше напад. Међутим, Словени гађани ромејским стрелама са чамаца повукоше се са обале. Од последица рањавања у слабине умре Пирагист ту на обали. После његове смрти Словени су кренули у бекство, а оне које су стигли Ромеји су убили.
         Треба поменути и Хацона који је предводио напад словенских племена Дрогувита, Велегезита, Вајунита, Верзита и других на Солун 614-616. године. Ова опсаде је претрпела велики неуспех, а Хацон је ухваћен на једној од споредних капија Солуна и био скриван у једној од кућа Солуна. На крају су га каменовањем убили становници Солуна.  

Гроб Милоша Обилића

    Фирентинска општина у свом одговору краљу Срба и Босне Твртку I од 20. октобра 1389. наводи да је група заверених ратника пробила до султановог шатора око кога су биле везане камиле и да је вођа те групе убио Мурата (Михаљчић 1989: 8, 11). Код патријарха Данила III (1390-1396) у Похвалном слову о кнезу Лазару, писаном пре 1393, стоји само како је убијен султан Мурат. У делу Константина Филозофа Сказаније о писмених, које је житије деспота Стефана Лазаревића, о јунаку који је убио Мурата стоји само да је то учини неко веома благородан. Први помен имена Милош за јунака који је убио Мурата налазимо у Бугарској хроници, са почетка 15. века (Михаљчић 1989: 16), затим у делу османског хроничара Ашик-паше Заде, писаног око 1484, забележен је као Милош Кобила. Ово Кобила би можда могла бити игра речи Biliš Kub-ila што би значило "онај који зна задати ударац". Константин Михаиловић из Островице у свом делу на пољском, Јаничареве успомене, из 15. века бележи име Милош Кобилић. Код ромејског писца Лаоника Халкокондил из 15. века забележено је име Милоин, као име јунака који је убио Мурата. У Путописима Бенедикта Курипешћа из 1530. године, стоји да се јунак који је убио Мурата зове Милош Кобиловић (Курипешић 2001: 39) и да је био кнез или маркгроф Србије. Нигде се не помиње где је Милош Кобиловић сахрањен. Остаје нам да видимо где све легенде стављају гробно место тог јунака. 

       За баштину Милоша Обилића тврдило се да су крајеви у средњовековној земљи Браничево где постоји богата топонимија везана за Милоша Обилића (Кобиље, Малешево/Милошево, Милошева чесма, Милошева кула, Милошево купатило...). За манастир Тумане легенда каже да је то задужбина Милоша Обилића (Вушковић 2012: 103). За место његовог рођења везују се села Кобиље и Малешево која се помињу и у османском дефтеру из 1476. године. Постоје наводи да је Милош Обилић сахрањен у манастиру Тумане.
      Према делу Мавра Орбинија Краљевство Словена (1601) тело Муратово је сахрањено у Бруси где је на Муратов гроб обешена Милошева рука окована у сребро (Орбини 1968: 154). Такође, Мавро Орбини наводи да је Милош Кобилић био зет кнеза Лазара, ожењен његовом кћерком Вукосавом и рођен у Тјентишту код Новог Пазара.
       Евлија Челеби, у 17. веку бележи ово за гроб Милоша Обилића Мој господару, Срби су на име проклетника Милоша, који је убио овог падишаха, подигли пријеко у планини један манастир у коме се налазе кандила искићена драгуљима и разноврсне кадионице пуне амбре жестоке као мошус... Задужбине тога манастира су су врло простране и богате (Челеби 1967: 275).
     Дубровачки трговци у  путном дневнику од маја 1792. године стављају да су: "Ходећи за дуго реченијем пољем, прегјоше реку Лаб или Лав, видјеше с лијеве стране у даљини по прилици од три миље цркву, гдје веле да је укопан Милош Кобилић, а не веле далеко одатле погјоше видјети гроб Мурата II (очигледно грешка путописаца, треба Мурата I). Напокон иза пењања и слажења по некијем брежаљцима од земље, који сачињавају исто поље, с врха последњег бријега отвори им се врло лијеп поглед на на крај Приштину који лежи на ниже, гдје коначише, иза 4 уре хода." (Engel, Stojanović 1903: 158,159). Вероватно је то место Кисела бања, где је откопана црква коју Арбанаси називају Kisha Miloshit по предању да је ту сахрањен Милош Обилић (Урошевић 2009, 40). У илустрованом часопису за забаву и поуку "Србадија" у броју од 16. јануара 1876. године на страни 24  у фељтону историчара Панте Сретковића КОСОВО-путничка црта пише: „Од тален пак два сата уз Лаб, код Милошеве Бање, има један гроб, који називљу „јунаков гроб“. Ту је сарањен Обилић. На тај гроб долазе трудне Српкиње и Арнауткиње, пале свеће, и моле се у тој нади, да роде децу јаку и јуначну, као Обилић."

Милош Обилић, фреска у манастиру Хиландар израђена између 1804. и 1810. у припрати коју је изградио кнез Лазар

      Историчар Миодраг Пурковић у својој књизи "Загонетни гроб у Раваници" издатој 1971, каже да се у загонетном раваничком гробу, крај ногу кнеза Лазара био сахрањен Милош Обилић. Овом питању се у скорије време посветио и писац Александар Тешић.

     Према свему овоме остају три локације за гроб једног од највећих српских јунака средњег века, Милоша Обилића:
1) Манастир Тумане (Откривен гроб Милоша Обилића; otkriven-grob-milosa-obilica; patriot.rs/otkriven-grob-milosa-obilica/; vidovdan.org/info/otkriven-grob-milosa-obilica/)

2)    Кисела Бања (Србадија, 16. 1. 1876, 24. стр)

3)    Раваница (dnevno.rs/ekskluzivno-u-ravanici-sahranjen-najveci-srpski-junak-svih-vremena)

Извори и литература:

1. М. Вушковић, Милош Обилић или Милош Поцерац - топонимија о косовском јунаку, Гласник 46 (2012), 101-107.

2. I. H. Engel, I. Stojanović, Povjest Dubrovačke Republike, Dubrovnik 1903.

2. B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Beograd 2001. 

3. Р. Михаљчић, Јунаци Косовске легенде, Београд 1989.

4. М. Орбини, Краљевство Словена, прев. З. Шундрица, Београд 1968.

5. А. Урошевић, О Косову, градови насеља и други антропогеографски списи, Београд 2009.

6. Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) - Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989. 

7. Evlija Čelebi, Putopis, odlomci o jugoslavenskim zemljama, prev. Hazim Šabanović, Sarajevo 1967.

Где је Србима родни завичај? - Песма Хандрија Зејлера

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах…
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је – Рагуза прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!
Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај…!

Хандриј Зејлер (1804-1872)

Хандриј Зејлер - Један је оснивача културно-научног друштва Маћица сербска. Рођен је 1. фебруара 1804. у Будишину, а преминуо 15. октобра 1872. у Лози. Писао је патриотске и љубавне песме, као и сатире. Најпознатије његово дело је Красна Лужица, данашња званична химна Лужичких Срба.

О средњовековном натпису на кући Дервиш-бега у Јагодини

Најпослије се излазило из пустоши и долазило четвртог дана од Београда, у пријатну варошицу Јагодину са каравансараја, 2 џамије, мраморном чесмом и лијепим баштама. Дерншвам је видио овдје 1553. године у кући Дервиш-бега једну узидану црвену плочу од мрамора са двије фигуре у средњовјековној ношњи и са натписом: "Magnificus dominus Ioannes de Alschan et uxoris nomen Clara. A. 1430". 

Литература: Зборник Константин Јиречек, 157.

Жупа Лугомир

Ако се изузме помен жупе Дрине из времена кнеза Часлава Клонимировића, који се налази у прилично непоузданом Летопису попа Дукљанина, жупа Лугомир је најраније поменута српска жупа. Она се налази у византијском извору из периода око 1150. године, пола века пре српских извора који помињу остале жупе. Преко ње је прешао византијски цар Манојло Комнин, идући у рат против Угара.

Река Лугомир и ромејски цар Манојло Комнин (1143-1180)

"А идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи (цар) војску код Ниша. Сазнавши ту да се из Пеоније [Угарске] шаљу снаге Далматима [Србима] у помоћ постара се да војска пређе преко земље назване Лонгомир (жупа Лугомир) да би се Пеонци [Угри], који су напредовали с десне стране, сукобили са ромејском војском. Кад стиже близу Саве одатле заокрену према другој реци по имену Дрина која извире негде одозго и одваја Босну од остале Србије. Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања." Јован Кинам о походу цара Манојла Комнина и проласку кроз жупу Лугомир

Сарадник: докторанд Александар Ристић

Путописац Ханс Дерншвам о племићу у селу Клисура код Јагодине

Немац Ханс Дерншвам пропутовао је кроз Србију 1553. године. У свом путопису он даје податке о приликама у околини Јагодине. "На осам миља од Јагодине стигли смо у једно пусто српско село које се српски зове Клисура. Ту смо одсели у кући једног домаћина, који нам је објаснио да потиче од племства. Он је имао још мало боље одеће и мало сребрног посуђа, али их није смео употребљавати. 

Јагодина на карти из 1689. године

Даље на путу ка Нишу срели смо 16 турских коњаника који су били десечари или такви људи који од народа купе царски харач. Са собом су водили пет Цигана повезаних на једном ланцу који нису могли да платити данак. На повратку из Цариграда кроз Бугарску сустизале су нас гомиле по 20 људи, који су дању и ноћу путовали из Цариграда где су били отерани  на работу за потребе султана и паша. Сада су ти људи, после два месеца рада, журили својим кућама, делимице код Смедерева и Београда, где им по пољу пропада летина..."

О граници између жупе Белице и жупе Левча

Поглед на поморавску средњовековну жупу Белицу из Левча. Између жупа су се обично налазиле природне границе, које су представљале "ничију земљу", па је тако између жупе Белице и Левча (по некима, део Левча уз ток реке Дуленке је припадао жупи Лугомиру) граничну међу/синор (грч.) представљало узвишење иза кога се данас налазе села Шуљковац и Шантаровац.

Међа између две жупе

Жупа је основна управно-територијална јединица у српским средњовековним земљама. Жупу чини скуп више сеоских насеља и бар једна тврђава или град. У развијеном средњем веку жупе имају своје међе и своје име. Велики број жупа назив је добио по рекама у чијим долинама се простиру (Лаб, Топлица, Лепеница, Ибар, Ситница, Битва, Лугомир, Морава, Усора, Плива, Босна, Брезница, Белица и др.), а када дође до поделе такве жупе, онда се оне деле према току реке у чијој долини су формиране. 

Сарадник: докторанд Александар Ристић

Лазар Хиландарац, први познати српски часовничар из 15. века

Једини познати  српски часовничар из средњег века био је Лазар Хиландарац. О њему знамо захваљујући Симеоновском летопису у коме је забележено да је 1404. године московски велики кнез Василије II Слепи (1389-1425) замислио да се часовник постави на свој двор иза Благовештењске цркве у Москви. Тај посао је добио монах Лазар са Свете Горе, родом Србин. Часовник је на сваки сат ударао маљем у звоно. Сат је показивао и месечеве мене. Цена овог посла је била више од 150 рубаља (око 30 фунти сребра).

Лазар Светогорац и кнез Василије II из манускрипта из 16. века

Овај часовник је радио је пуних 217 година када је замењен новим часовником.

Бифуркација реке Неродимке у 14. веку

Бифуркација је отицање воде једне реке у два различита морска слива. Једна таква бифуркација помиње се у Грачаничкој повељи краља Милутина из 1321. године.

Река Неродимка настаје на месту Састав река, где се спајају Мала и Велика река. Даље пролази кроз село Горње Неродимље идући према Урошевцу. Водоток се код урошевачких касарни рачва се у два крака и одлази у два различита морска слива. У самом кориту реке постављена је брана и на тај начин су формирана два тока. Тако један део воде јазом прокопаним креће се према Урошевцу, док десни крак (сада као Стара река) наставља да тече својим природним коритом ка југу, где се код Качаника улива у Лепенац.
На месту званом Терезија леви крак се рачвао на два водотока. Један водоток је ишао ка некадашњем Сврчинском језеру, где су били дворци Немањића и то је црноморски крак. Други водоток, који иде и данас, иде према Урошевцу и улазећи у град скреће према југу где се улива у онај први десни  крак (Старе реке) који се одвојио још код постављене бране на почетку.

Бифуркација реке Неродимке

Први помен бифуркације имамо у Грачаничкој повељи краља Милутина (1321): "И да кралевьство ми цркви ѥпискоупии липлянскои рибнике все, одь извода родимьскаго дори како оутече оу Ситницоу, вси риболови празникоу и ѥмоу што ѥ досiть."
Ова бифуркација служила је поред покретања воденица и снабдевања водом средњовековних рибњака и за наводњавање поља.

Литература:
С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 1912.
А. Урошевић, Косово, Приштина 1990.