Јустинијанова куга Словенима олакшала упаде на Балкан?

За време цара Јустинијана I (527-565) у Европу је наишао нови талас бубонске куге. Избила је у египатском граду Пелизијуму (недалеко од Суеца) током лета 541. године[1]. Даље се ширила се према Гази и Александрији, да би захватила Сирију, Анатолију, Грчку, Италију, Галију, северну Африку, Иберију.

Још епидемија бубонске куге дошла је преко Галије све до Ирске 544. године. Жестоко је погодила Византијско царство. У Константинопољу је дневно умирало 10 000 становника[2]. Вероватно је тада у престоници страдало између трећине и четвртине становништва[3]. Накратко утихнула крајем 542. године, тако да је цар Јустинијан I 23. марта 543. године издао едикт којим враћа цене на ниво пре епидемије[4]. Број становника царства се осетно смањио, а стопа смртности заражених према историчарима је била различита. Број становника целог Царства пре избијање куге износио је око 26 милиона. Према Агатију, куга уствари никад није ни престајала него се премештала из једне области у другу да би поново погодила престоницу Константинопољ 558. године[5]. Унутрашњости Балканског полуострва и Мале Азије нису била толико девастирана овим налетом куге док су обалски крајеви ових подручја претрпели велике губитке[6]. Мада имамо помен у извору "Чуда Св. Димитрија Солунског" да је становништво Солуна било деморалисано због куге која је харала до јула 586. године, а напад Словена био је крајем септембра исте године.[7]

Византијска Сирија исто тако је доживела тешке губитке у становништву. Пандемија Јустинијанове куге је заједно са другим епидемијама које су избијале све до краја осмог века значајно утицала на демографију у Источном римском царству. Најзначајније последице куге биле су смањење људи способних за рад и ратовање и пораст варварске популације на коју болести нису имале велики утицај[1]. До краја века шестог века популација је редукована за 40 – 50 %[2]. Промене у демографији, политици и економији су вероватно биле то што је покренуло експанзију Словена на Балканско полуострво између шестог и осмог века. Упади Словена су били све чешћи, а убрзо након првог таласа куге почели су да насељавају европске провинције Источног римског царства. Делови које су они насељавали били су пусти јер се маса становништва одатле одселила због куге[3]. А и у прилог им је ишло и то што су власти скроз занемариле те делове Царства.

---

[1] А. Soltysiak, нав дело, 340.

[2] J. C. Russell, That Earlier Plague, у: Demography Vol. 5 No. 1, New York – Berlin 1968, 174.

[3] L. K. Little, Plague and  the End of Antiquity, 24

---

[1] L. L. Little, Plague and the End of Antiquity, Cambridge 2007, 4;

[2] Исто, 341.

[3] K. Ponting, Ekološka istorija sveta, Beograd 2009, 217.

[4] А. Soltysiak, The plague pandemic and Slavic expansion in the 6^th -8^th centuries, Archaeologia Polona vol. 44, (2006), 342.

[5] J. A. S. Еvans, нав. дело, 160.

[6] A. E. Laiou, нав. дело, 49.
[7] Византијски извори за историју народа Југославије I, Београд 1955, 178.