уторак, 31. октобар 2017.

О српском раном средњем веку према књизи руског историчара Аполона Мајкова из 1857. године

       Руски филолог и историчар Аполон Александрович Мајков родио се 1826. године у Москви за време цара Николаја Романова. Уписао се 1844. на Универзитет у Москви. Током студија највише је слушао Погодина и Јосифа Максимовича Бођанскога. Дипломирао је 1847, а магистрирао је 1857. Кратко време радио је на Универзитету, а онда је био чиновник у владимирској губернији и код московског губернатора. Био је директор царских позоришта у Москви (1887—1898) и био је главни управник (хофмајстор) руског царског двора (1888—1902). Када су студенти Загребачког свеучилишта 1875. потписали петицију, у којој су од аустријског цара тражили да окупира Босну и Херцеговину, тада им је Мајков одговорио низом чланака у којима је негирао постојање хрватског народа. Тврдио је да је Хрватска пропала у средњем веку, а да оно што се назива Хрватска ствара аустријска власт. Умро је 1902. године у Москви.
        Аполон А. Мајков издао је у Москви 1857. године историју српског народа под називом Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪисторіею народа. Та историја објављена је у Београду и штампана у Државној штампарији већ следеће 1858. године. Са руског језика превео је Ђуро Даничић, познати наш лингвиста и саборац реформатора српског писма Вука Стефановића Караџића, и издао 1876. године.

Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Свети Сава. Слика на почетку књиге штампане 1858. 
             Као изворе за досељавање Срба и њихову преднемањићку историју аутор је користи као дела ромејског цара Константина Порфирогенита "De administrando imperio", Мавра Орбинија и Јакова Лукаревића, српске летописе. На почетку књиге Аполон пише да су после Хрвата, између 636-638. године населили Срби и то покрај Хрвата. По њему Срби су населили просторе између Мораве, Дунава, Саве, Цетине, Врбаса, Јадранског мора, Скадарског језера, Ибра и Српске Мораве. На почетку поред времена када долазе и говори нам да су главне планине делили Србију на два дела. Један део је обухватао Неретву, Хум, Травунију и Зету, док се у другом делу, у источној Босни налазила права Србија.
        Приметио је Аполон да се средиште окупљања српске државе сели из једне српске области у другу, па тако наводи да су велики жупани "праве Србије" најпре из "Дестнице", па из Дукље и напослетку из Раса и да су неки себе називали краљевима (наводи Михаила 1050-1080. и Вукана 1089-1105). Такође додаје да нису све српске области пристајале на власт из једног средишта, наводећи пример Неретљана који су тек за време жупана Петра из Дестнице (Петра Гојниковића) дошли у оквиру државе владара из династије Властимировића, затим господара Травуније и кнеза захумског Михаила Вишевића. У том склопу прелази на причу српских летописа како Немањин деда, Бела Урош, потиче из Захумља и да према томе и тад Захумље није било у оквиру "праве Србије" и како је Немања имао истих таквих проблема са кнезовима у Зети, браћом Радославом и Иваном, и да је на крају морао да се бори против њиховог трећег брата Владимира господара Рашке (на крају га је Немања протерао у Дубровник).
              По Аполону око 1120. године жупан српски постао је Бела Урош и да се од њега, према домаћим летописима, родило Немањино племе. Примећује да од Беле Урош почиње увођење примогенитуре, тј. наслеђивања престола са оца на сина и да је Бела Урош дао у мираз угарском краљевићу Босну. Наслеђује га син Чедомил, а њега брат Техомил након што је брзо збацио са власти свог зета Белуша и Прибислава, Белушова брата, који су престо узурпирали. После Техомила престо доби његов млађи син Немања коме је то дао ромејски цар Мануило Комнин и који је тиме пореметио ред наслеђивања. Уз помоћ Ромеја Немања је надвлада своју браћу и задржао велико жупански престо. Наводи се да су Немањина браћа била Завида, који је на управу имао област око Лима, Срацимир, који је на управу имао област око Мораве, Првослав, који је на управу имао област Будимље, док је Немања имао Топлицу, Ибар и Рас. Одакле Немањи Рас то се и аутор пита и нагађа да је Византија могла бити уплетена у то. Наводи да су браћа три пута устајала на Немању, први пут га је сачувао Мануило Комнин, други пут браћа су га напала због градње цркве и трећи пут браћа су га напала и доживела пораз близу Звечана. За Немању такође каже да је окупио српске земље и да је Босну освојио 1169. године и да је њен бан Кулин био покоран и род му. И подручје Неретве (Неретљана) је припадало Немањи. За Далмацију Аполон каже да је то "дио Зете или иначе горњу Зету, која се сада зове Турска Арбанија." Притом је мислио на простор од Љеша до Драча.
        На крају 25. мартом 1195. датује одлазак Немањин у манастир Студеницу претходно давши сину власт. После две године 8. октобра 1197. године отишао је за Свету Гору и дошао до манастира Ватопеда 2. новембра 1197. где је са сином Савом саградио манастир Хиландар. Немања се представио Богу 13. фебруара 1200. године.
             Жеља нам је била да представимо српско раносредњовековље из угла историчара који је писао пре Берлинског конгреса 1878. године. Као што видимо руски историчар Аполон А. Мајков, који је ову књигу издао 1857. године, користићи доступне изворе је за Србе рекао да су се доселили на Балканско полуострво у VII веку, помињући понекад неке раносредњовековне српске владаре. Немајући довољно извора и не знајући оно што ми данас знамо за Немањиног оца пише да је то Техомил, што је нетачно јер је Немањин отац Завида, а не брат како је он написао. Такође греши код многих других ствари као што су простор где си налази Далмација, да је Немања држао Босну, да је у својој удеоној кнежевини Немања имао Рас.

Линкови:

1. Аполон А. Мајаков, "Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪ исторіею народа", Москва 1857. - У Београду : у Државной штампаріи, 1858.

Нема коментара:

Постави коментар