Војнички закон

Војнички закон је скуп одредби које су одређивале положај и права војника. Припада старим одредбама из времена великог жупана Стефана Немање и његовог сина Растка, у монаштву Саве. Закон је први пут забележен у хрисовуљи краља Милутина манастиру светог Ђорђа код Скопља из 1300. године. Војнички закон штити бојног коња а одредбом из Бањске хрисовуље краља Милутина, изједначује права војника и властеле.

Средњовековни војници 

Одредба 1) И у Драготином месту у Речици нађе се царска пронија, а не баштина Драготина. И даде је краљевство ми цркви. Због тога Манота, зет Драготин, увидевши да губи тастни мираз предаде се цркви да држи тастнину и да работа цркви у војнички закон. Ако ли Манота и његова деца и унуци одступе од цркве да губе Драготина места и да их држи црква како их је нашло краљевство у старим хрисовуљама (као) царске проније, а не Драготину баштину.

Одредба 2) И Калогоргија са децом и са баштином њиховом да краљевство ми цркви да работају Светом Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде

Одредба 3) Бољарски коњи да се не товаре. Јагњећа кожа и лан да им се не узима.

Закон Светог Симеона и Светог Саве

Закон Светог Симеона и Светог Саве није сачуван, већ је анализом фрагмента каснијих исправа утврђено да је Закон представљао скуп одредби о зависном становништву на властелинствима манастира Студенице и манастира Милешева.

Прве три одредбе су сачуване су у хрисовуљи краља Стефана Уроша II Милутина манастиру светог Ђорђа код Скопља, док су четврта и пета сачуване у Закону Србљем који се налази у Призренској (Светоарханђелској) хрисовуљи. Једна одредба која се тиче Закона светог Саве сачувана је у повељи краља Стефана Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355), коју је око 1336-1337. издао хиландарском пиргу.

Од прикупљених фрагмената Историчар Милош Благојевић настојао је да реконструише Закон светога Симеона и светога Саве.

Стефан Немања и Растко Немањић. Симеон и Сава

Одредба 1) И Власи који се налазе (на поседу) Светога Георгија да им је закон светог Симеона и светог Саве, што и милешевским и студеничким Власима, и да ору дан бедбе, и што поору тако да и пожању, и сено да косе од круга воз.

Одредба 2) И Хранча због мираза приволи се цркви, да је црквени војник у закон светага Симеона и светога Саве и да им се коњи не товаре и товара не воде

Одредба 3) И људи црквени да работају по закону светога Симеона и светога Саве.

Одредба 4) И где се налазе људи келије Спасове пирга (хиландарског) у Љипљану и у Сухогрлу, или било где, ослободи их краљевство ми од позоба и приселице, провода, соколара, псара, орања, жетве, кошења сена, винограда, градских работа, војске и просто речено од свих работа краљевства ми малих и великих, и да им не буде суда осим пред краљем и пред икономом, који тад буде, него да работају цркви по закону светога Саве, што им заповеда иконом, како је написано у хрисовуљи деда краљевства ми, светог краља.

Одредба 5) И виноград да обрађује сваки по закону као у Студеници у Светог Симеона.

Одредба 6) А који се попови налазе у целој области Арханђеловој, да им је закон о винограду, и о орању, и о другој работи као што је закон у Студеници и у Светога Симеона.

О финансијама у српској средњовековној држави/Доба деспота

И у време деспота није прављена разлика између владареве и државне благајне. Приходи владара, тј. државе сливали су се у благајну која се називала ризница. Функцију управника ризнице након првог пада Деспотовине имао је челник ризнички, до тада је благајну и финансије водио протовестијар. Дубровачки властелин Паскоје Соркочевић био је управник деспотове ризнице у периоду 1445-1453. године. Главна три прихода државне (деспотове) благајне чинила су:
1) Средства од дажбина зависног становништва
2) Приходи од трговине, тј. царина
3) Рударство и друга регална (владарска) права

Деспот Стефан Лазаревић је, највероватније, 1411. године добио од угарског краља Сребреницу, рудник на истоку Босне који је доносио велики приход (Спремић 2008, 53). Приликом одласка из Дубровник 1441. године деспот Ђурађ Бранковић оставио је 10 000 златних дуката, милион аспри, 334 кг злата у полугама, око 112 кг гламског сребра, преко 973 кг "белог сребра", око 114 кг позлаћеног и сребрног посуђа. Све ово је процењено на 160 000 дуката што је могло да подмири само три годишње рате харача према Османској држави.

1. М. Спремић, Деспот Стефан Лазаревић и "господин" Ђурађ Бранковић, Историјски часопис књ. LVI (2008), 49-68.