СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

уторак, 14. новембар 2017.

О дипломатици

Дипломатика је помоћна историјска наука која проучава повеље, исправе и документе у њиховој целини, властитом критичком методом како би се утврдила вредност одговарајућег документа као историјског сведочанстава и потом ставила на располагање историчару.
У историјској науци добро је познато да приликом испитивања дипломатичког то јест писаног материјала у овом случају повеља, главни проблем јесте њихова веродостојност. Приликом испитивања веродостојности повеља морамо се најпре питати је ли она истинита или лажна. Другим речима, морамо утврдити је ли она заиста оно чиме се приказује да јесте. Тако је нужно поступати пре свега због тога што је мноштво оригинала изгубљено па нам је њихов текст познат из копија, а осим тога, главни проблем може се рећи је фалсификовање повеља које је у прошлости била честа појава.
Следећа тема на коју се требамо осврнути у овом раду јесте да кажемо шта је то повеља. Повеља је писано сведочанство о једном правном чину, састављено у одређеном прописаном облику који има за задатак да зајамчи веродостојност и да да доказну моћ, а разликује се по месту, епохи, особама и врсти самог правног чина.
Хиландарска повеља краља Стефана Првовенчаног
Такође, треба напоменути да су повеље са својим правним карактерима имале и књижевни елемент, у свом уводном делу који се зове аренга. У средњем веку повеља је означавала царску привилегију. Временом њоме се означавају у првом реду исправе издане у свечаном облику које издају владари и крупни феудалци. Битно је нагласити да историјско сведочанство повеље не ограничава се само на подручје опште политичке историје, него додирује и остале гране историјске науке, на пример, привредну, друштвену, правну и културну историју. Повеље су садржале обично прописе и обавезе феудално зависног становништва, потврђивање имунитетских права, разрешавање сложених имовинских односа, стечених привилегија, владарске идеологије као и податке везане за трговину, пријатељство и рат. Повеља има унутрашње и спољашње карактеристике. Међу унутрашње убрајамо структуру, језик и стил, а међу спољашње писмо, материјал, боја мастила, печат и разне знакове.
Потпуна дипломатичка анализа једног историјског документа, повеље, подразумева испитивање и тумачење свих њених унутрашњих карактеристика.

Међу унутрашње карактеристике или структуре повеље убрајамо: инвокацију, интитулацију, аренгу, промулгацију, диспозицију, санкцију, кораборацију и потпис.

Сарадник: мастер историје Александар Милосављевић

понедељак, 13. новембар 2017.

Средњовековни мост у селу Жач код Будисаваца у Метохији

 Мост у селу Жач код Будисаваца (општина Исток, недалеко од Пећи, Метохија), који премошћује реку Исток (притоку Белог Дрима). У питању је масивна камена конструкција дужине 83 м и ширине 4,72 м са 13 отвора који су засведени полукружним сводовима. На основу архитектонских детаља, закључено је да је мост старији него што се говори у историјским изворима (турски период).

Мост у селу Жач

 Могуће да је садашњи мост саграђен преко неке античке конструкције, а по неким мишљењима, рељефни украси на мосту показују да је он сигурно подигнут у време пре доласка Турака. Ту се виде различите (фантастичне) животиње (грифони, змајеви?), а најинтересантнији је, свакако, мотив двоструке секире-лабриса.

Сарадник: докторанд археолог Александар Ристић

Литература: Гојковић М.,  Стевановић Б. (1997). Стари камени мостови Косова и Метохије (Вредности и актуелна проблематика), Старине Косова и Метохије, 10 (Приштина 1997)

среда, 08. новембар 2017.

Јустинијанова куга Словенима олакшала упаде на Балкан?

За време цара Јустинијана I (527-565) у Европу је наишао нови талас бубонске куге. Избила је у египатском граду Пелизијуму (недалеко од Суеца) током лета 541. године[1]. Даље се ширила се према Гази и Александрији, да би захватила Сирију, Анатолију, Грчку, Италију, Галију, северну Африку, Иберију.
Још епидемија бубонске куге дошла је преко Галије све до Ирске 544. године. Жестоко је погодила Византијско царство. У Константинопољу је дневно умирало 10 000 становника[2]. Вероватно је тада у престоници страдало између трећине и четвртине становништва[3]. Накратко утихнула крајем 542. године, тако да је цар Јустинијан I 23. марта 543. године издао едикт којим враћа цене на ниво пре епидемије[4]. Број становника царства се осетно смањио, а стопа смртности заражених према историчарима је била различита. Број становника целог Царства пре избијање куге износио је око 26 милиона. Према Агатију, куга уствари никад није ни престајала него се премештала из једне области у другу да би поново погодила престоницу Константинопољ 558. године[5]. Унутрашњост Балканског полуострва и Мале Азије нису била девастирана овим налетом куге док су обалски крајеви ових подрчја претрпели велике губитке[6]



Византијска Сирија исто тако је доживела тешке губитке у становништву. Пандемија Јустинијанове куге је заједно са другим епидемијама које су избијале све до краја осмог века значајно утицала на демографију у Источном римском царству. Најзначајније последице куге биле су смањење људи способних за рад и ратовање и пораст варварске популације на коју болести нису имале велики утицај[1]. До краја века шестог века популација је редукована за 40 – 50 %[2]. Промене у демографији, политици и економији су вероватно биле то што је покренуло експанзију Словена на Балканско полуострво између шестог и осмог века. Упади Словена су били све чешћи, а убрзо након првог таласа куге почели су да насељавају европске провинције Источног римског царства. Делови које су они насељавали били су пусти јер се маса становништва одатле одселила због куге[3]. А и у прилог им је ишло и то што су власти скроз занемариле те делове Царства.



[1] А. Soltysiak, нав дело, 340.
[2] J. C. Russell, That Earlier Plague, у: Demography Vol. 5 No. 1, New YorkBerlin 1968, 174.
[3] L. K. Little, Plague and  the End of Antiquity, 24






[1] L. L. Little, Plague and the End of Antiquity, Cambridge 2007, 4;
[2] Исто, 341.
[3] K. Ponting, Ekološka istorija sveta, Beograd 2009, 217.
[4] А. Soltysiak, The plague pandemic and Slavic expansion in the 6th -8th centuries, Archaeologia Polona vol. 44, (2006), 342.
[5] J. A. S. Еvans, нав. дело, 160.
[6] A. E. Laiou, нав. дело, 49.

субота, 04. новембар 2017.

Повеља стратега Љутовида самостану Светог Бенедикта (око 1039)

          Историчар Тадија Смичиклас (1843-1914) је у свом делу Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae објавио је повељу Љутовида, протоспатара и стратега Србије и Захумља. Смичиклас је исправу датирао у време око 1025. године, 7. јула. Повеља спада у део тзв. локрумских фалсификата. У самој исправи Љутовид дарује самостану Светог Бенедикта у Локруму, цркву Светог Панкраца у Бабином пољу на острву Мљету. Повеља је писана на пергаменту и нађена је без печата. У време издавања овог зборника повеља се налазила у Дубровачком архиву. Историчар Фердо Шишић сматрао је да ова повеља и остале из групе локрумских повеља су фалсификати, данас је Љутовида повеља углавном рехабилитована, само што се време настанка ове повеље датира за време око 1039. године. Следи текст исправе:

        Sigillum Lotauitti protospatarii, epithochrusso, triclyno, ypati et stratigo Seruie et Zahulmie. Datum est tibi Petro, abbati et reliquis tuis fratribus, in mense iulio, in die septima. Idem predictus venerabilis Petrus abbas postulauerat nobis ecclesiam sancti Panchratii de Babbina palla, que est in Meleta, cum omnibus terris quatinus in potestate sua omni tempore possiderent. Hec enim peticio valde placuit nobis dare locnm istum hisdem fidelibus siruis pro salute nostra et pro remissione animarum olnnium nostrorum defunctorum. Igitur concedimus et stabilite damus eis prephatam ecclesiam, cum omnibus terris, ut nullam vim, vel inquietationem patiantur, neque a Raguseis, neque a Stagnensibus, neque ab alliis quibuscunque hominibus Latinis vel Sclauis, sed semper sine calumnia et sine impedimento omnis vicine persone, locum prephatum possideant. Quicumque autem causa inuidie eis impedimentum fecerint, dei omnipotentis et virginis Marie et principis apostolorum Petri, omniumque sanctorum maledictionem habeant. Damus et stabilite affirmamus et sigillum cum nostro uulotirio sigmanus eis. Datum in mense iulio, in die prescripta.

Острво Локрум




уторак, 31. октобар 2017.

О српском раном средњем веку према књизи руског историчара Аполона Мајкова из 1857. године

       Руски филолог и историчар Аполон Александрович Мајков родио се 1826. године у Москви за време цара Николаја Романова. Уписао се 1844. на Универзитет у Москви. Током студија највише је слушао Погодина и Јосифа Максимовича Бођанскога. Дипломирао је 1847, а магистрирао је 1857. Кратко време радио је на Универзитету, а онда је био чиновник у владимирској губернији и код московског губернатора. Био је директор царских позоришта у Москви (1887—1898) и био је главни управник (хофмајстор) руског царског двора (1888—1902). Када су студенти Загребачког свеучилишта 1875. потписали петицију, у којој су од аустријског цара тражили да окупира Босну и Херцеговину, тада им је Мајков одговорио низом чланака у којима је негирао постојање хрватског народа. Тврдио је да је Хрватска пропала у средњем веку, а да оно што се назива Хрватска ствара аустријска власт. Умро је 1902. године у Москви.
        Аполон А. Мајков издао је у Москви 1857. године историју српског народа под називом Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪисторіею народа. Та историја објављена је у Београду и штампана у Државној штампарији већ следеће 1858. године. Са руског језика превео је Ђуро Даничић, познати наш лингвиста и саборац реформатора српског писма Вука Стефановића Караџића, и издао 1876. године.

Стефан Немања, Стефан Првовенчани и Свети Сава. Слика на почетку књиге штампане 1858. 
             Као изворе за досељавање Срба и њихову преднемањићку историју аутор је користи као дела ромејског цара Константина Порфирогенита "De administrando imperio", Мавра Орбинија и Јакова Лукаревића, српске летописе. На почетку књиге Аполон пише да су после Хрвата, између 636-638. године населили Срби и то покрај Хрвата. По њему Срби су населили просторе између Мораве, Дунава, Саве, Цетине, Врбаса, Јадранског мора, Скадарског језера, Ибра и Српске Мораве. На почетку поред времена када долазе и говори нам да су главне планине делили Србију на два дела. Један део је обухватао Неретву, Хум, Травунију и Зету, док се у другом делу, у источној Босни налазила права Србија.
        Приметио је Аполон да се средиште окупљања српске државе сели из једне српске области у другу, па тако наводи да су велики жупани "праве Србије" најпре из "Дестнице", па из Дукље и напослетку из Раса и да су неки себе називали краљевима (наводи Михаила 1050-1080. и Вукана 1089-1105). Такође додаје да нису све српске области пристајале на власт из једног средишта, наводећи пример Неретљана који су тек за време жупана Петра из Дестнице (Петра Гојниковића) дошли у оквиру државе владара из династије Властимировића, затим господара Травуније и кнеза захумског Михаила Вишевића. У том склопу прелази на причу српских летописа како Немањин деда, Бела Урош, потиче из Захумља и да према томе и тад Захумље није било у оквиру "праве Србије" и како је Немања имао истих таквих проблема са кнезовима у Зети, браћом Радославом и Иваном, и да је на крају морао да се бори против њиховог трећег брата Владимира господара Рашке (на крају га је Немања протерао у Дубровник).
              По Аполону око 1120. године жупан српски постао је Бела Урош и да се од њега, према домаћим летописима, родило Немањино племе. Примећује да од Беле Урош почиње увођење примогенитуре, тј. наслеђивања престола са оца на сина и да је Бела Урош дао у мираз угарском краљевићу Босну. Наслеђује га син Чедомил, а њега брат Техомил након што је брзо збацио са власти свог зета Белуша и Прибислава, Белушова брата, који су престо узурпирали. После Техомила престо доби његов млађи син Немања коме је то дао ромејски цар Мануило Комнин и који је тиме пореметио ред наслеђивања. Уз помоћ Ромеја Немања је надвлада своју браћу и задржао велико жупански престо. Наводи се да су Немањина браћа била Завида, који је на управу имао област око Лима, Срацимир, који је на управу имао област око Мораве, Првослав, који је на управу имао област Будимље, док је Немања имао Топлицу, Ибар и Рас. Одакле Немањи Рас то се и аутор пита и нагађа да је Византија могла бити уплетена у то. Наводи да су браћа три пута устајала на Немању, први пут га је сачувао Мануило Комнин, други пут браћа су га напала због градње цркве и трећи пут браћа су га напала и доживела пораз близу Звечана. За Немању такође каже да је окупио српске земље и да је Босну освојио 1169. године и да је њен бан Кулин био покоран и род му. И подручје Неретве (Неретљана) је припадало Немањи. За Далмацију Аполон каже да је то "дио Зете или иначе горњу Зету, која се сада зове Турска Арбанија." Притом је мислио на простор од Љеша до Драча.
        На крају 25. мартом 1195. датује одлазак Немањин у манастир Студеницу претходно давши сину власт. После две године 8. октобра 1197. године отишао је за Свету Гору и дошао до манастира Ватопеда 2. новембра 1197. где је са сином Савом саградио манастир Хиландар. Немања се представио Богу 13. фебруара 1200. године.
             Жеља нам је била да представимо српско раносредњовековље из угла историчара који је писао пре Берлинског конгреса 1878. године. Као што видимо руски историчар Аполон А. Мајков, који је ову књигу издао 1857. године, користићи доступне изворе је за Србе рекао да су се доселили на Балканско полуострво у VII веку, помињући понекад неке раносредњовековне српске владаре. Немајући довољно извора и не знајући оно што ми данас знамо за Немањиног оца пише да је то Техомил, што је нетачно јер је Немањин отац Завида, а не брат како је он написао. Такође греши код многих других ствари као што су простор где си налази Далмација, да је Немања држао Босну, да је у својој удеоној кнежевини Немања имао Рас.

Линкови:

1. Аполон А. Мајаков, "Исторія Сербскаго языка вЪ связи сЪ исторіею народа", Москва 1857. - У Београду : у Државной штампаріи, 1858.

субота, 28. октобар 2017.

Правац сеобе Срба на Балкан - Прилог истраживању предбалканске прошлости Срба

     Гледајући карту Чешке наишли смо на место које се зове Србско (Srbsko), удаљено око двадесетак километара од Прага. Кроз место пролази река Бероунка која је дуга 36 километара и која се улива у Влтаву код Прага. 

Србско, место у Чешкој
     Први писани споменик о Србском имамо из 1428. године у списима замка Карлштајн где се наводи да је рибар Мартин купио део шуме. Нас интересује име овог места. Само име градића вероватно потиче од племена Срба. Једно од објашњења како је место добило име је легендарно. Према локалној легенди краљица Људмила (860-921) је дошла у Чешку из Лужичке Србије (око реке Лабе) и после сукоба са својом снајом била затворена у Тетин, који се налази неколико километара северно од Србског. Људмила је била ћерка српског кнеза Славибора (859-894) и према једним изворима била је из земље Срба, док је по другим била из северне Чешке из Пшова, Мјелника (Мелника) (Homza: 2009, 61). Ове две верзије не искључују, нужно, једна другу. Наиме, Горња Лужица била је позната и као Милско (Milčenjo), и сам Пшов (удаљен од Прага око 160 километара, у округу Карлове Вари) се налази релативно близу данашње чешко-немачке државне границе. 


Chlum као име брда и планина
     У већини словенских земаља може се наћи назив Хум/Chlum као име брда или планине, а код Срба и као име за средњовековну област. У Чешкој многа места, планине (врхови), тврђаве носе име Chlum. Нама је занимљиво постојање места Chlum, који се помиње 1115. године, у близини Пшова, које лежи на севороисточној падини Chlum планине у округу Карлове Вари. Наишли смо на Chlum, на југу Чешке, близу ког се налази место Косов (оба места су близу границе са Републиком Аустријом, удаљени око 100 километара од Дунава). Занимљиво је и постојање места Косова Хора (Косова планина), чије се прво помињање бележи 1290. године и близу ког се налази место Високи Хлумец/Vysoký Chlumec (забележено 1235. године) удаљеном око 80 километара јужно од Прага, у округу Прибрам. 


Косов и Хлумец у Јужно Бохемијском региону, југ Чешке републике
     Наше мишљење би било да је део Срба који је кренуо у сеобу од крајева око Лабе, кроз данашњу Чешку и да пратећи назив Chlum и Косов може да установимо да су се кретали пратећи Лабу и Влтаву до Дунава. У исто време треба да знамо да је на лето 623. године избио устанак Словена против Авара и да је под Самом створена држава највероватније до 625. године. Аварски каган је морао да учврсти пољуљану власт новим походом на Ромејско царство 626. године и где је доживео пораз, а у његовој држави почели су проблеми. Самова држава је ојачала и обухватала Моравску, Шлезију, Бохемију, Карантанију и Лужицу тј. крајеве око Лабе, средњег Дунава, Влтаве, горњег тока Муре и Драве. После битке код Вогастибурга 631. године у којој су Самове снаге потукле франачку војску кнез полапских Срба, Дерван, прикључио се Самовој држави (вероватно 632. године). Изводимо закључак да су Срби кренули у сеобу време пред бој код Вогастибурга (пре 631. године) и Дервановог прикључења Саму (632), крећући се долином Лабе и Дунава, борећи се са Аварима у Панонској низији, дошли до Балканског полуострва и спустили близу Солуна. Пут од данашњег Линца до Београда (пратећи ток Дунава) дуг је око 900 километара и ако би обичан човек ишао 5 км/сат 15 сати сваког дана (75 км на дан), овај пут би прешао за 12 дана. Узимајући у обзир да је кренула велика група племена можемо рећи да би они могли да стигну у року од годину дана до свог одредишта на Балкану.

Литература:


1. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025), Београд 2007.

2. M. Homza, Imago Sanctae Ludmilae in the homily Factum est an Attempt of Analysis, Quaestiones medii aevinovae 14 (2009), 55-82.

3. M. Hurbanic, The Eastern Roman Empire and the Avar Khaganate in the years 622-624 ADActa Ant. Hung. 51, 2011, 315–328.










субота, 14. октобар 2017.

Јошаница-Лозовик-Белица. Могућности бољег истраживања прошлости

      На 10 километара западно од Јагодине налази се средњовековни манастир Јошаница. Смештен је на заравни поред Јошаничке реке који је на западу затворена шумовитим кланцима Чукаре и Равног гаја, који преко брда Шареника прелази у Црни врх. Манастир је настао почетком владе деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456). По османским пописима из 1521. и 1522. године био је посвећен Светом Николи. Ипак, постоје могућности да је у ранијем периоду манастир био посвећен не Светом Николи него неком светом ратнику, светом Ђорђу или светом Димитрију. 
Манастир Јошаница, 15. век
          Манастир, која је саградила непозната властела блиска породици Јакшић или породици Белмужевић, је фрескописан око 1430-1435. године (Цветковић 2006:17). У периоду од оснивања па до пада под османску власт 1458. године, клисура око Јошанице је био мала колонија монаха који су бежали од Турака Османлија и живели аскетски у пећинама на обронцима Црног врха. Томе у прилог говоре и топоними у околини манастира (Црнче-село добило назив по боји одоре монаха, Калуђерски бунар, Манастирски поток...). Непозната властела подигла је цркву да буде средиште групе монаха који су живели у Јошаничкој клисури. Легенда каже да је манастир добио име по испоснику Јоши који је живео у пећини испод брда Шареник.
           Недалеко од манастира налази се село Јошанички Прњавор који је у средњем веку било манастирско село, имање. Прњавор вуче назив од речи пронија, а пронија је условно добро које је владар давао војнику за војну службу. Наиме, после смрти властелина који је држао пронију његов наследник ако не би наставио ратнички занат морао је да врати посед владару.
           Брдо код села Лозовик, Шареник, било је познато у средњем веку као одлично земљиште за узгој винове лозе и по Шареничком вину. Оно што говори позитивно за квалитет земљишта за узгој винове лозе јесте да се Јагодина налази на 43° 58' северне географске ширине, а чувен по вину, Бордо, налази на 44° 50' северне географске ширине. Само село Лозовик је вероватно добило име по виновој лози. Данас на простору села Лозовика постоје две винарије: Цилић и Темет.
Археопарк Микулчице (Чешка), пример како треба да се ради на заштити споменика културе
          На тромеђи села Белица - Мишевић - Старо село налази утврђење у народу познато као "Јеринин град". Само утврђење представља вишеслојно насеље чији трагови датирају из старијег гвозденог доба. Поред ових трагова у оквиру утврђења има налазе из периода од IV до VI века као и остатака насеља све до XII века. Вероватно је у периоду од IV до VI века служило као рефугијум и место контроле путева, на брежуљку са највишом котом од 451 м. У околини села налазе се топоними "Црквина", "Логор" и "Јеврејско гробље" који указују на древност места. Код Станоја Мијатовића је записано: "Између села Велике Сугубине (у Левчу), Белице и Мишовића има остатака од неког града, који се зове „Јеринино Градиште“. Око овог града (градишта) налазе се старе ствари из средњег века (бакарни, сребрни и златни новци, комади од оружја и земљаног посуђа). Ту је и једна црквина за коју се, по предању, верује да је некада била велика црква посвећена Св. Богородици.". Могуће је да је утврђење у Белици било седиште истоимене жупе Белица коју је Стефан Немања придодао својој држави 1183. године. 


Шума у којој се налази утврђење
            Организовали смо крајем октобра експедицију састављену од историчара и археолога и обишли смо Јеринин град - Белицу. Пут који води до локалитета од села је неколико пута испресецан реком Белицом, тако да се не препоручује полазак без чизама и резервних чарапа. Не постоје никакве ознаке где треба да идете и у једном тренутку после Таборишта, место где су српски устаници дочекали и жестоко потукли Турке 1815. године и које смо препознали на основу бунара, морали смо да се пробијамо кроз шуму. Сам локалитет налази се на брежуљку и не види се од шуме. Остале су зидине дужине око 40 метара, остаци једне куле, док се за остале зидине могу наслућивати где су биле. Наишли смо и на трагове прекопавања локалитета од стране трагача за антиквитетима.


Једна од кула у утврђењу Јеринин град - Белица
          Туристичко повезивање ова три наведена села у јединствену целину могло би да помогне економском и културном развитку овог краја. Новим асфалтним путом између ова три села и према граду Јагодини би олакшало обилазак и долазак до овог краја. Систематским археолошким истраживањем вероватно би се дошло до нових података везаних за историјат краја Јошаница-Лозовик-Белица. Довођењем пута до Јерининог града и ограђивањем олакшили бисмо долазак туриста до локалитета.  Реконструкција утврђења у Белици, као што је рађено у Чешкој и Пољској, довело би туристе у овај крај и тиме поспешило опоравак ових места и подигло ниво знања о овим местима. Настао би својеврстан музеј на отвореном везан за средњовековни период. Јединствено место повезивања историје, културе и природе.

Микулчице-музеј словенског утврђења из 8. века (Чешка)

Бискупин-реконструисано словенско насеље у Пољској
Литература:

1. С. Дрча, Јерини град - Белица (истраживања 1987.), Гласник Српског археолошког друштва 5 (1989), 82-86.

2. Б. Цветковић, Ликови Светог Саве и Светог Симеона Немање у Јошаници, Корени 4 (2006), 15-28.

Линкови: 

         
Од 4-6.века. Нема 14. века (за сада). Има трагова 10-12.в. Рефугијум, али и контрала путева, можда и експлоатација руда. Помиње га и Т. Бушетић у Левчу.