СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

среда, 06. септембар 2017.

Брусно, легендарно место рођења Доброслава/Стефана Војислава

         О деловању кнеза Стефана Војислава знамо на основу ромејских извора и непоузданог Летописа попа Дукљанина. У овом тексту занима нас место његов рођења Брусно.

          По ЛПД-у отац Стефана Војислава био је Драгимир, стриц кнеза Јована Владимира и господар Травуније, а мајка му је била кћер Љутомира, жупана Рашке. Након убиства Драгимира на острву Свети Гаврило код Котора, мајка Стефана Војислава кренула је трудна са кћерима у Рашку код оца. Међутим, њен отац Љутомир је преминуо па је са својом мајком кренула у Босну код ујака својих. На том путу се породила у месту Брусно у жупи Дрина. На рођењу је добио име Доброслав и био је подизан у Босни све док није одрастао (вероватно до узраста од 15 година). Након тога био је послат у Дубровник код своје родбине где се оженио нећаком цара Самуила. 

Брусна, легендарно место рођења Доброслава/Стефана Војислава

Изгледа да Доброслав може се повезати са Стефаном Војиславом јер ромејски писац Кекавмен назива Стефана Војислав Травуњанином Србином. Према ЛПД-у отац Доброслава био је кнез Травуније што би одговарало овом називу Травуњанин Србин. По једном виђењу пуно име име Стефана Војислава је Стефан Доброслав Војислав као што је бугарски цар имао пуно име Роман Гаврило Радомир. Према Тибору Живковићу Доброслав и Стефан Војислав су полубраћа и то Доброслав из другог брака са ћерком рашког жупана, док је Стефан Војислав био из првог брака и рођен у Травунији почетком последње деценије 10. века.

Брусно је вероватно село Брусна, 10 км источно од Фоче у Републици Српској. Према попису из 1991. године Брусна је имала 348 становника.

субота, 02. септембар 2017.

Гордосервон, град Срба у Малој Азији

        После 615. године Словени отпочињу насељавање Илирика након слома ромејског лимеса на Дунаву и Сави (Живковић, 2000: 97). Срби су у периоду после слома аварско-словенске опсаде 626. године прешли Дунав и населили се западно од Солуна. Сеоба на Хелм се највероватније одиграла у периоду између 629/630. и 632. године (Живковић, 2002: 198). Већ 631/632. Срби одлазе из Сервије и враћају се преко Дунава да би се вратили у домовину на Лаби (Живковић, 2002: 200). Један део, вероватно, је остао у пределима Сервије.

Пресељење Словена из околине Солуна у Битинију (Мала Азија). У Битинији се налази Гордосервон

    Током 691/692. одржан је Пети/шести или Трулски сабор у царској палати Труло у Цариграду. У документима тог сабора помиње се епископ "Гордосервона" у провинцији Витинији у Малој Азији. Овај назив града у на малоазијском полуострву углавном се у историографији повезује са Србима. Изгледа да је у једном тренутку цар Јустинијан 
II са великом групом Словена из Солунске области преселио у Малу Азију и Србе из Сервије. Пошто у актима Шестог васељенског сабора из 680/681. нема помена епископа Гордосервона, значи да је до пресељења Срба у Малу Азију дошло у периоду између 680/681. и  691/692. године (Коматина, 2014: 41). Још прецизније, цар Јустинијан II покренуо је 687/688. војну акцију против Бугарске и Склавиније која је резултирала пробојем царских трупа до Солуна и наметањем власти Словенима у околини тог града. Те Словене цар сели 688/689. године у Малу Азију у тему Опсикион. Вероватно тада долази до пресељења Срба из Сервије у Малу Азију.


Литература:

1. Душан Т. Батаковић, Нова историја српског народа, Београд 2000.

2. Историја српског народа I, Београд 1981.

3. P. Komatina, Settlement of the Slavs in Asia Minor during the rule of Justinian II and the bishopric ΤΩΝ  ΓΩΡΔΟΣΕΡΒΩΝ, Београдски историјски гласник  V (2014), 33-42.

4. Т. Живковић, Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века, Београд 2000.

5. Т. Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025), Београд 2002.




    уторак, 29. август 2017.

    Битка на Клобуку 1042. године

                         После победе код Бара октобра 1042. над ромејском војском, кнез Стефан Војислав је морао одмах да реагује на војску која је долазила из другог правца, са севера. Војску је предводио кнез Љутовид из правца Конавла. Та војска највероватније ишла из Конавла преко Требиња, до града Мичевца (жупа Врм) и на крају до Клобука, жупског града.  О двобоју, који се претворио у јурњаву поколебане војске пише у Летопису попа Дукљанина, нашем једином извору за ову битку.

    Црвеном линијом подвучено је место Клобук код кога се десила битка

                      "Послије тога (битке код Бара) краљ пошаље свога сина Гојислава, с војском против кнеза Љутовида, давши му педесет Грка који су били заробљени и рањени, да би их чим се буде приближио непријатељима, овако рањене и попрскане крвљу, послао у логор кнеза Љутовида, како би Грци испричали што им се догодило, а ако Грци не буду хтјели отићи, да им одсијече главе. И то је краљ урадио зато да кнез и његова војска ослабе од страха када их виде овако сјечене. Гојислав дакле, учини све оно што му је отац био наредио. Покренувши, дакле, војску, преплови залив, настављајући пут преко Конавала попео се на брдо које се зове Клобук. Тада, пошто бјеше близу Љутовидова војска, пошаље гореречене Грке у његов логор. Кад виђеше то они који су били са Љутовидом и чувши што се збило, веома се уплаше. А кнез Љутовид, како је био човјек ратоборан и вичан оружју, нимало се не уплаши. Напротив он поручи Гојиславу говорећи: "Твоја досјетљивост ме нимало не плаши, него ако си човјек и ако нешто вриједиш, узми са собом два војника, а ја ћу исто тако сићи у поље да ту укрстимо оружје, па ћеш сазнати ко сам ја". Ова порука допаде се Гојиславу и одмах, узевши са собом два одважна војника, сиђе у поље, а кнез је исто тако сишао. Чим пак почеше да се боре, један од двојице Гојислављевих војника, по имену Удобик, нападајући кнеза Љутовида, погоди га и бачи на земљу. Тада други поче викати: "Трчите саборци и другови, трчите, јер је Љутовид пао и мртав је". На глас о његовој погибији почеше сви да трче, али Љутовид, иако је био рањен, докопавши се коња даде се у бијег. Они пак који су били са њим, виђевши да је он пао и да је био рањен, сви побјегну. А Гојислав са својим људима гонио их је цијелог оног дана, и узевши њихов ратни плијен, вратише се као побједници у своја мјеста."
                Након победа код Бара и Клобука 1042. године, Стефан Војислав успоставио је независну кнежевину и засновао своју династију.

    уторак, 22. август 2017.

    Неретљански владари илити Паганија у средњем веку

         Кнежевина Паганија, касније позната као Неретљанска кнежевина, била је омеђена реком Цетином на западу и Неретвом на истоку. До реке Цетине на западу ишла је и српска етничка граница (Ћоровић, 1940: 117). Ова српска област састојала се од три жупе (расточке/Растоц, макарске/Мокро и дувањске/Дален) и острва Корчула, Брач, Хвар и Мљет (Ћоровић; 1940, 117, 118). Жупа Расток се налазила најјужније од наведених жупа, око истоименог језара код Вргорца (12 километара од мора), жупа Мокро обухватала је приморје од Вруље (Горња Брела=Врела) до Подгоре са центром у селу Макра код Макарске и жупа Дален је, највероватније, Дувно који је у антици носио име Delminium (ВИИНЈ II, 1959: 35, фуснота 110). Острва Хвар, Брач, Корчула и Мљет насељана су у другој половини VIII века и романском становништву на наведеним острвима наметнута је власт до почетка IX века (Љубомировић, 1964: 145-152).

         Бродови Пагана су користили заузетост млетачке флоте око Сицилије 827. и 828. године и узнемиравали бродовље на свом делу Јадрана (Ћоровић, 1940: 127). Око 834. године један посланик са неког неретљанског острва ишао је у Венецију да склопи мир и тада је примио хришћанство (ВИИНЈ II, 1959: 17, фуснота 28; Rački, 1877: 334; Joannes_Venetus_Diaconus,_Chronicon_Venetum_Et_Gradense,). После привременог смиривања опет нападају млетачке бродове 834-835. године. Неретљани 836. заробљавају и убијају млечанске посланике који су се враћали из Беневента. Млечани предузимају велики напад 839. који се завршава миром са Хрватима у месту Св. Мартин код Сплита и миром са Паганима након тога. Мир и савез су потписали са неким Дружаком који је био судија Маријана (Ћоровић, 1940: 129; Т. Живковић, 2012: 16). Због тога што живе у приморској области Пагане су некад звали и Марланима од латинског mare-море. Следеће, 840. године, Млечани предузимају напад на правог вођу Пагана, извесног Људевита. Пагани побеђују Млечане који су имали губитке око 100 људи. Дужд Млечана вратио се без тријумфа над својим непријатељима пре 5. маја 840. године када се десило помрачење Сунца. Навођење различитих вођа код Неретљана допушта се мисао да је у овом периоду било најмање тројица заповедника који су имали засебну територију и политичку организацију. Паганија би се у том смислу, око 840. године, делила на копнену и острвску Паганију.
         Забележено је 846. године и словенско пљачкање лагунског места Каорле близу Венеције. Вероватно се мисли на Словене са далматинске обале. Гусарење Пагана наставило се у друштву са приморским Хрватима и изазвало прекор папе и интервенцију млетачке флоте око 865. године којим је успостављен привремени мир. 
          Доласком Василија Македонца (867-886) на трон ромејски изазвало је већу појаву Царства на далматинској обали. Ромејска флота је истерала сараценске лађе из Јадранског мора и друнгарије флоте Никита Ориф позвао је Захумљане, Конављане, Травуњане да учествују у походу на сараценски Бари, што се и десило 869. године. Упадљиво је да Пагани нису учествовали  у том походу јер нису признавали ромејску власт, чак су 871. године заробили папскe легатe који су се враћали са сабора у Цариграду и том приликом одузели им саборска акта. То је изазвало жалбу папе и краља Лудвига II цару Василију који је затим послао флоту под командом Никите Орифа и наметнуо Неретљанима власт Ромеја (Ферлуга, 1957: 69).
         Ипак, ова ромејска акција није спречила даље гусарење Неретљана и млетачки дужд Петар Кандијан кренуо је 887. године са 12 ратних бродова у експедицију. На почетку је имао успеха и искрцао се код Макра и уништио пет бродова Неретљана. Војска млетачког дужда дошла је до Макарске али ту су га Неретљани 18. септембра потукли на води и копну и он је сам изгубио живот. Његово тело остало је у неретљанским рукама и тек га је млетачки трибун Андрија вратио и покопао га у Граду у северној Италији1.
        Пораз код Макарске натерао је Млечане да 7. маја 888. године потпишу савез италијанским краљем Беренгаром уперен против Словена са далматинске обале. Да би омогућили својим трговцима безбедну пловидбу Јадраном Млечани су се обавезали да Хрватима и Неретљанима плаћају новцем годишње слободу пловидбе. 
         У једном тренутку Неретљани су дошли под власт српског кнеза Петра Гојниковића (891-917). То знамо на основу на основу дела цара Константина Порфирогенита где наводи да је Паганија у том тренутку била у саставу државе Петра Гојниковића и да је имао састанак са драчким стратегом протоспатаром Лавом Рабдухом у Паганији око извесне ствари (ВИИНЈ II, 1959: 54). Након тога састанка Петар Гојниковић је збачен са престола и на том месту су се нашли извесно време Павле Брановић, Захарије Прибислављевић док Србија није дошла под Бугарску власт 924. године. Кнез Часлав Клонимировић обновио је Србију 927. и владао је до око 950. године када је страдаоо у боју са Угрима. Није јасно да ли су Неретљани признавали власт кнеза Часлава јер имамо забелешку о експедицији дужда Петра III Кандија против Неретљана који су и даље узнемиравали млетачка пловила. Дужд је послао 948. године 33 лађе гумбаре, али ова експедиција није успела. Изгледа да су након тога Неретљани додали својим поседима и хрватска острва Казу, Вис и Ластово (Ћоровић, 1940: 145).
        Неретљани су наставили са својим гусарским активностима још дрскије и отели 40 Задрана вероватно са намером тражења откупа. Дужд Петар II Орсеоло 26. маја 1000. године покреће велику флоту ради преузимања далматинских градова и гушења гусарских активности. Млетачка флота од 10 бродова хвата 40 неретљанских племића код острва Каза који су кренули из Апулије. Неретљани су овим путем натерани на мир, одрекли су се дажбина које су им плаћали Млечани за слободну пловидбу и дали обећање да неће нападати Млечане ако ослободе њихове трговце. Млечани су пустили све сем шесторице који су остало као залог обећања Неретљана. Острво Корчула на коме су живели Неретљани наставило је још кратко да пружа отпор. Ластово које није припадало Неретљанима наставило је да пружа жилав отпор. Због доброг утврђења и природних одлика повољних за одбрану Млечани су тешко ратовали. Обезбедили су своју победу тек када су острвљане лишили пијаће воде. Ластовци су пристали на предају и њихов утврђени град је разрушен али су становници поштеђени. После ових победа Млечани су успоставили своју доминацију на Јадранском мору. Назив Неретљанска кнежевина постепено се губи и њега је замењивао назив Крајина.
        Бугарски цар Самуило извршио је поход на Далмацију око 1008. године коју је у име Византије чувала Млетачка република. Том приликом војска Самуилова је покорила кнежевину Дукљу, не могавши да заузме Улцињ спалила Котор и Дубровник и продрла све до Задра и вратила се преко Босне и Рашке (Кунчер, 2009: 128-129). Вероватно су се тада Неретљани ослободили притиска Млечана. Ипак, сломом државе Самулових наследника (1018) византијска власт над Неретљанима се вратила, вероватно, све до смрти цара Василија Бугароубице (1025). Више информација о Неретљанима добијамо тек средином 11. века и то захваљујући картуларима манастира Свети Петар.
         Знамо да се неретљански кнез Беригој, кога писар назива rex, помиње се у исправи од јуна 1050. године где  свештеник Јован из Сплита пред њим поклања црквицу светог Силвестра на острву Бишеву (крај Виса) цркви на Тремитима (Barada, 1932: 177, 195; Динић, 1968, 11; Klaić, 1971: 477). У тој исправи Беригој каже за себе да је judex Marioanorum. Чим свештеник из Сплита зове Беригоја као сведока и свог заштитника у овом предмету, можемо рећи да је Неретљанска кнежевина после смрти цара Василија Бугароубице проширила своју власт на Вис.
         Тридесет година касније (1080) у једној исправи помиње се црква и манастир у Селу у Пољичком приморју (између Цетине и Сплита). На том простору неретљанска власт се налазила над селима Тугари, Накле, Срињин, Вукићи и још неким. У повељи се помиње Јаков, кнез Неретљана чији је долазак у Пољичко приморје везан за спор  око куповине манастирског земљишта. Око 1090. или нешто касније јавља се у исправи неретљански владар Славац, који је највероватније наследио свог брата Русина. У тој исправи Петар Црни из Сплита који је поред цркве саградио је и манастир почео да се спори са Тугаринима око поседа на Брдашцу (Monticellum) на које је почео са градњом насеља за манастирске сељаке. Приликом расправе Петра Црног и Тугарана наишао је неретљански владар Славац. Наиме, Славац је ишао заједно са баном Петром из Хрватске до граница своје територије да реши спор који је имао са хрватским тепчијом Љубомиром. Овај спор, вероватно, око поседа између Славца и тепчије Љубомира решавао је бан Петар. Спор Петра и Тугарана решио је Славац тако што је Петар Црни морао да доведе сведоке који би потврдили да је посед на Брдашцу његов. Оно што је неретљански владар Славац рекао то је Петар Црни из Сплита и урадио.
          На основу ових исправа изгледа да су у 11. веку Неретљани проширили своју власт и преко десне обале Цетине све до Жрновнице и унутрашњости све до обронака Мосора (Klaić, 1971: 479).
    У једном тренутку хрватско племе Качића населило је Крајину око Омиша (налази се на левој обали Цетине). Највероватније се то досељавање Качића десило за време угарског краља Коломана (1095-1116) који је постао и владар Хрвата након битке на Гвозду 1097. године. Изгледа да је у Омишу столовао кнез а поједини чланови породице Качић били су жупани у Крајини (Рудић, 2006: 155). Са пристанком Византије Млечани су између 1135. и 1145. године заузели острва Брач и Хвар и тиме се опет приближили Неретљанима. У походу из 1165. ромејски војсковођа Јован Дука потчинио је својој власти Далмацију заједно са "народом Качића" (тј. Крајину) "прешавши кроз земљу Срба" (ВИИНЈ IV, 1971: 88). Вероватно су Качићи признавали власт Цариграда онако како су признавали сплитски или трогирски кнез. Омишки кнез, вероватно, од 1167. до 1181. године био је Никола Качић који је признавао власт Ромеја и сарађивао са хумским кнезом Мирославом. Након њега омишки кнез и кнез Хвара и Брача био је Бречко исто из рода Качића али је признавао власт угарског краља Беле III (Majnarić, 2008: 52). Брат Стефана Немање, Страцимир, извршио је напад на Корчулу 1184. године али није успео да је покори и ослободи је потчињености њему. У једном тренутку после одласка Растка Немањића за Свету Гору појављује се као господар Хума велики кнез Петар који је протерао удовицу кнеза Мирослава и њиховог сина Андрију. Уз помоћ великог жупана Стефана Немањића, после 1207, Андрији је враћена земља. Велики кнез Петар је морао да се повуче на територију између Неретве и Цетине (Мишић, 1996: 51). Касније се велики кнез Петар помиње као кнез сплитски који је на то место дошао избором 1223. године. Био је кнез Сплита све до своје смрти 1227. године. Петрово повлачење у пределе између Неретве и Цетине говоре да је у једном тренутку своју власт проширио и на Крајину. Још један пример да је велики кнез Петар имао под својом влашћу подручје Крајине и да је признавао власт Стефана Немањића јесте давање села Живогошћа код Макарске у посед цркви Свете Богородице у Стону од стране краља Стефана. Да није ово село било у поседу великог кнеза Петра и да није признавао власт краља Стефана онда село не би могао краљ да дарује цркви Свете Богородице у Стону.

    Извори:

    1. Византијски извори за историју народа Југославије II, Београд 1959.
    2. Византијски извори за историју народа Југославије IV, Београд 1971.
    3. F. Rački, Documenta historiae Croaticae periodum antiaquam illustrantia, Zagreb 1877.
    4. Gesta Regum Sclavorum I, прир. Д. Кунчер, Београд 2009.

    Литература:

    1. М. Динић, Повеља кнеза Десе о Мљету, Прилози КЈИФ 28 (1968), 5-16.

    3. N. Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971.

    4. I. Majnarić, Prilog diskusiji o genealoškoj svezi omiških i ugarskih Kačića, Zbornik Odsjeka povij. znan. Zavoda povij. druš. znan. Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, 26 (2008), 49-58.

    5. I. Majnarić, Prilog poznavanju roda Kačića u drugoj polovici XII. stoleća, Biobibliographica, 2. Zagreb 2004, 7-37.

    6. Љ. Максимовић, О времену доласка Неретљана на далматинска острва, Зборник Филозофског факултета у Београду, 8/1 (1964), 145-152.

    7. С. Мишић, Хумска земља у средњем веку, Београд 1996.

    8. M. Barada, Dinastičko pitanje u Hrvatskoj XI stoleća, Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku L, 1932, 157-198.

    9. С. Рудић, Властела Илирског грбовника, Београд 2006.

    10. В. Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.


    среда, 30. септембар 2015.

    Војнички закон

    Војнички закон је скуп одредби које су одређивале положај и права војника. Припада старим одредбама из времена великог жупана Стефана Немање и његовог сина Растка, у монаштву Саве. Закон је први пут забележен у хрисовуљи краља Милутина манастиру светог Ђорђа код Скопља из 1300. године. Војнички закон штити бојног коња а одредбом из Бањске хрисвуље краља Милутина, изједначује права војника и властеле.

    Одредба 1) И у Драготином месту у Речици нађе се царска пронија, а не баштина Драготина. И даде је краљевство ми цркви. Због тога Манота, зет Драготин, увидевши да губи тастни мираз предаде се цркви да држи тастнину и да работа цркви у војнички закон. Ако ли Манота и његова деца и унуци одступе од цркве да губе Драготина места и да их држи црква како их је нашло краљевство у старим хрисовуљама (као) царске проније, а не Драготину баштину.

    Одредба 2) И Калогоргија са децом и са баштином њиховом да краљевство ми цркви да работају Светом Георгију у војнички закон, а да им се коњ не товари, ни товара да воде

    Одредба 3) Бољарски коњи да се не товаре. Јагњећа кожа и лан да им се не узима.

    Закон Светог Симеона и Светог Саве

    Закон Светог Симеона и Светог Саве није сачуван, већ је анализом фрагмента каснијих исправа утврђено да је Закон представљао скуп одредби о зависном становништву на властелинствима манастира Студенице и манастира Милешева.
    Прве три одредбе су сачуване су у хрисовуљи краља Стефана Уроша II Милутина манастиру светог Ђорђа код Скопља, док су четврта и пета сачуване у Закону Србљем који се налази у Призренској (Светоарханђелској) хрисовуљи. Једна одредба која се тиче Закона светог Саве сачувана је у повељи краља Стефана Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355), коју је око 1336-1337. издао хиландарском пиргу.
    Од прикупљених фрагмената Историчар Милош Благојевић настојао је да реконструише Закон светога Симеона и светога Саве.

    Одредба 1) И Власи који се налазе (на поседу) Светога Георгија да им је закон светог Симеона и светог Саве, што и милешевским и студеничким Власима, и да ору дан бедбе, и што поору тако да и пожању, и сено да косе од круга воз.

    Одредба 2) И Хранча због мираза приволи се цркви, да је црквени војник у закон светага Симеона и светога Саве и да им се коњи не товаре и товара не воде

    Одредба 3) И људи црквени да работају по закону светога Симеона и светога Саве.

    Одредба 4) И где се налазе људи келије Спасове пирга (хиландарског) у Љипљану и у Сухогрлу, или било где, ослободи их краљевство ми од позоба и приселице, провода, соколара, псара, орања, жетве, кошења сена, винограда, градских работа, војске и просто речено од свих работа краљевства ми малих и великих, и да им не буде суда осим пред краљем и пред икономом, који тад буде, него да работају цркви по закону светога Саве, што им заповеда иконом, како је написано у хрисовуљи деда краљевства ми, светог краља.

    Одредба 5) И виноград да обрађује сваки по закону као у Студеници у Светог Симеона.

    Одредба 6) А који се попови налазе у целој области Арханђеловој, да им је закон о винограду, и о орању, и о другој работи као што је закон у Студеници и у Светога Симеона.

    О финансијама у српској средњовековној држави/Доба деспота

    И у време деспота није прављена разлика између владареве и државне благајне. Приходи владара, тј. државе сливали су се у благајну која се називала ризница. Функцију управника ризнице након првог пада Деспотовине имао је челник ризнички, до тада је благајну и финансије водио протовестијар. Дубровачки властелин Паскоје Соркочевић био је управник деспотове ризнице у периоду 1445-1453. године. Главна три прихода државне (деспотове) благајне чинила су:
    1) Средства од дажбина зависног становништва
    2) Приходи од трговине, тј. царина
    3) Рударство и друга регална (владарска) права

     Приликом одласка из Дубровник 1441. године деспот Ђурађ Бранковић оставио је 10 000 златних дуката, милион аспри, 334 кг злата у полугама, око 112 кг гламског сребра, преко 973 кг "белог сребра", око 114 кг позлаћеног и сребрног посуђа. Све ово је процењено на 160 000 дуката што је могло да подмири само три годишње рате харача према Османској држави.