СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Блог који се бави историјом Срба у средњем веку

петак, 25. мај 2018.

Хронологија упада на Балканско полуострво крај 5. - почетак 7. века

Балканско полуострво је било непрекидна мета упада разних племена и народа. Доносимо вам хронологију упада на територију Источно римског царства (Византија) од краја V века до тридесетих година VII века. Прво су поставене године, затим народ који је нападао, провинције и области које су пустошене и на крају који је то извор забележио.

V век

493. упади Бугара; Тракија, Павле Ђакон
499. упади Бугара у европске провинције Ромејског царства, Комес Марцелин, Јорданес

VI век

502. упади Бугара у Тракију и Илирикум, Комес Марцелин, Теофан
504/505. упади Острогота у Горњу Мезију, Јорданес, Прокопије, Енодиј, Касиодор
505. упад Гепида у Дакију Медитеранску, Јоданес, Енодиј, Комес Марцелин
518. упад Анта на Хелм/Балкан, Прокопије
519. упади Бугара у Илирикум, Зонара
526/27. упади Острогота на Дакију Медитеранску, Прокопије, Касиодор
529/30. упади Бугара/Хуна у Тракију, Комес Марцелин, Јован Малал
533-545. упад Анти; Тракија; Прокопије
535. упад Бугара; Доња Мезија; Комес Марцелин
535. упад Гепида; Горња Мезија; Прокопије, Јован Лид, Теофан
539. упад Бугара; Мала Скитија, Доња Мезија, Тракија; Јован Малал, Теофан
540. упад Хуна; Илирикум, Европа, Мала Азија, Тесалија, Ахаја; Прокопије
544/5. упад Хуна; Илирикум; Прокопије
Словенски ратник
545. упад Словена; Балкан; Прокопије
548. упад Словена; Епир Нови; Прокопије
549. упад Словена; Тракија, Илирикум; Прокопије
550. упад Херула, Гепида, Бугара; Илирикум; Прокопије, Јорданес
550. упад Словена; Дакија Медитеранска, Далмација; Прокопије
551. упад Кутригура; Илирикум, Тракија; Прокопије
551. упад Словена; Хемимонс, Европа; Прокопије
551. упад Словена; Илирикум, Прокопије
558. упад Кутригура, Словена?; Мала Скитија, Доња Мезија, Ахаја, Родопи, Европа; Агатије, Јован Малал, Теофан
574. упад Авара; Балкан; Евагрије Схоластик, Теофан
578. упад Словена; Тракија, Грчка; Менандар Протектор, Јован Бикларијски
579. упад Словена; Илирикум; Менандар Протектор
579-582. упад Авара; Горња Мезија; Менандар Протектор
581. упад Авара; Тракија, Грчка; Јован Бикларијски
581-584. упад Словена; Грчка, Македонија; Јован Ефески, Чуда Св. Димитрија Солунског
584. упад Авара; Горња Мезија, Приобална Дакија, Хемимонс; Теофилакт Симоката
584. упад Словена; Тракија, Европа; Теофилакт Симоката
585. упад Словена; Хемимонс; Теофилакт Симоката
585. упад Словена; Приобална Дакија, Доња Мезија, Мала Скитија; Теофилакт Симоката
586. упад Авара; Мала Скитија; Доња Мезија, Хемимонс, Европа, Тракија, Македонија, Ахаја; Теофилакт Симоката
586. упад Словена; Македонија; Чуда Св. Димитрија Солунског
588. упад Словена; Тракија; Теофилакт Симоката
592. упад Авара; Европа; Теофилакт Симоката
593. упад Словена; Доња Мезија; Теофилакт Симоката
594. упад Словена; Доња Мезија; Теофилакт Симоката
595. упад Авара; Горња Мезија, Далмација; Теофилакт Симоката
597. упад Авара; Приобална Дакија, Доња Мезија, Мала Скитија; Теофилакт Симоката
598. упад Авара; Доња Мезија, Европа; Теофилакт Симоката

VII век

601/602. упад Авара; Истра; Павле Ђакон
609/610. упад Авара; Илирикум; Јован из Никијуа (из делте Нила)
610/611. упад Словена, Авара; Истра; Павле Ђакона
610/620. упад Словена; Тесалија, Грчка, Киклади, Ахаја, Епир, Илирикум, Азија; Чуда Св. Димитрија Солунског
615. упад Авара; Медитеранска Дакија; Чуда Св. Димитрија Солунског 
617/618. упад Авара; Македонија; Чуда Св. Димитрија Солунског
618. упад Авара; Тракија; Теофан
623. упад Авара; Европа; Ускршња хроника
626. упад Авара,Словена, Бугара; Европа; Ускршња хроника, Георгије Писида; Теодор Синкел, Нићифор


Литература:

1. F. Curta, Making of Slavs, History and Archaeology of the Lower Danube Region, c.500-700, Cambridge 2007.








понедељак, 14. мај 2018.

Благо које је започело рат са Ромејима

Свима је знано да је Ромејско царство било веома богато и да је то изазивало велики број непријатељских похода. Ромејски златни новац звао се номизма (антички грчки-новац). Његова вредност  била је непроменљива дуго времена. Важио је као средство плаћања од Индије и Русије до западне Европе.
Ромејска флота одговара на напад Руса око 941. године
Нама занимљив догађај збио се током 1040. године. Ромејска лађа која је послата цару Михаилу IV Пафлагонцу (1034-1041) у Солун носила је десет кентенарија злата. Брод је због олујног ветра доживео бродолом на илирске обале. Злато је приграбио, према речима ромејског писца Јована Скилице, архонт Срба Стефан Војислав. Он је већ једном водио борбу са Ромејима у Србији 1034-1036. године. Сада се Стефан Војислав вратио из заробљеништва у Цариграду и кренуо у нову борбу против Ромеја, сада у Дукљи.


Цар Михаило је након сазнања да је Стефан Војислав запленио злато написао писмо и послао је српском архонту. У писму је затражио да му се врати злато да не би својим поступком изазвао рат. Одговора није било па је цар послао војску на чијем челу се налазио евнух Георгије Проватас. Ова ромејска војска се запутила у Дукљу али је у запавши у гудуре, јаруге била потучена од војске Стефана Војислава. Дукља је након тога стекла одређену независност у односу на Ромејско царство.
Хистаменон цара Михаила IV Пафлагонца
Колико је новца заплењено на ромејском броду? Извор бележи да је Стефан Војислав приграбио 10 кентенарија злата. Кентенариј (центенариј) je римска и византијска мера, која je садржавала десет фунти злата, a једна фунта je тежила око 320 гр. Једна номизма имала је тежину од око 4,5 гр, што значи да је Стефан Војислав дошао у посед 7 200 златних номизми (320 кг злата).
Замислите колико је Стефан Војислав стекао новца и колико је олакшао себи набавку оружја и војника.


петак, 11. мај 2018.

Павле Јулинац, писац из 18. века, о најстаријој српској историји

      Павле Јулинац (1731/1732-1785) је био пореклом из српске племићке граничарске породице Јулинац. Његов отац Арсеније био је капетан, а деда мајор Василије из Сегедина. На школовање је ишао у Братиславу, али је то прекинуо да би ишао за Русију са својим кумом и генерал-мајором Јованом Шевићем као коњички заставник у познатим сеобама Срба за Русију.       Као руски официр био је курир у руском посланству у Бечу. Једну деценију касније био је руски конзул у Напуљу (Напуљска краљевина). Умро је у Бечу 1785. године.
Издао је 1765, године у Венецији (Млетачка Република је укинута 1799) Краткоје в'веденије в историју происхожденија славено-сербскаго народа.
Почетна страница дела Павла Јулинца из 1765.
    У првом поглављу које је П. Јулинац насловио сербски владаоци или краљеви доноси најстарију српску прошлост.
    Пише да су у време Јустинијана и Маврикија око лета 600. Авари опустошили крајеве између реке Дунава и Јадранског мора. После тога, не много касније, Хрвати су се населили  у тим пределима и формирали две државе Далмацију и Хрватску. Убрзо Дунав прелазе и Срби и насељавају Балкан. Писац користи дело цара Константина VII Порфирогенита (913-959) и наводи да су Срби у прадомовини живели окружени Турском, Алеманијом и великом Хрватском. Забележио је и причу о два брата који су поделили народ и да је један кренуо према југу, ка Солунском крају. После неког времена кренули су назад у Отачество књаза свог. Код Београда су се предомислили и преко управитеља Београда добили од цара Ираклија дозволу да населе крајеве од којих су настали Србија, Захумље, Требиње, Конавле.
Павле Јулинац наводи да су од брата који је повео Србе на пут према Ромејском царству владавину наставили његови потомци. Он наводи имена Болеслав, Радослав, Прозигој, Бластемир. Наводи да је Бластемир победио око 870. године, у време цара Василија Македонца, Пресијама, краља бугарског. Бластемир је имао три сина: Мунтимира, Стројимира, Гојника. Своју ћерку је Бластимир дао за жену Белину, жупану требињском. После оца Мунтимир, Стројимир и Гојник су заједно владали и победили бугарског краља Михаила, сина Пресијама. Потом три брата су посвађала и Мунтимир је победио. Он је задржао Петра или Петрислава сина Гојника уз себе, а који је касније побегао у Хрватску. Мунтимир је имао три сина: Пријаслава, Брана или Борена и Стефана.
   Пријеслав је наследио оца али не владавши годину отера га са престола Петар или Петрислав. Он је владао у време филозофа Леона и много је пакости претрпео од својих. На крају је бугарски краљ Симеон ухватио Петрислава и бацио га у тамницу где је он умро.
Павел, Боренов син, после збацивања Петрислава похита у Србију и преузе власт на три године.
    Онда након три године владања Павела, Србијом завлада Захарије који се борио против Бугара уз помоћ цара Романа Лакапина. Симеон бугарски краљ крену са много војске на Србију и Захарије побеже у Хрватску. Бугари су искористили Честлава, сина Клонимировог, да похватају српске велможе и да опустоше Србију. После седам лета Честслав из бугарског столног града побеже у Србију и затекне 50 човека без жена и дома. Уз помоћ ромејског цара Честслав обнови Србију.
      Овим је Павле Јулинац завршио прву главу, док је у другој говорио о сербско-далматијским владарима где помиње владаре из Летописа попа Дукљанина. У трећој глави пише о Немањиној владарској линији.



уторак, 08. мај 2018.

СВЕТОВИДЪ : Централный листъ за просвету, новости, трговину и моду (1852-1870)

     Световид је као белетристички лист покренуо Александар Андрић 14. јула 1852. у Темишвару, а у Беч га је преселио у децембру 1852. У штампарији Мехитариста у Бечу штампан је у периоду од 1853-1855. године. Лист се бавио углавном књижевним и просветним темама, а од 1854. прерастао је у политички лист који је изједначавао интересе Српства са интересом Аустрије. Сарадника за часопис Световид је било мало па се Александар Андрић сналазио тако што је прештампавао текстове из других новина. Од 1857. године правник и стипендиста Матице српске Александар Сандић почео је да сарађује у уређивању листа Световид.
   Александар Андрић је 1858. године осуђен на једномесечну казну затвора у Бечу, и на губитак кауције од 100 форинти и на накнаду свих трошкова за казнени поступак. Због тога, Александар Андрић, је био спреман да прода часопис Световид, штампарију и календар Зимзелен.
Часопис Световид
    Априла 1859. поводом А. Андрић је поводом пада аустријског министра унутрашњих дела Александра фон Баха и његовог апсолутизма дао одушка себи и написао текст којим се са иронијом изражавао о наведеном догађају. Владика Платон Атанацковић је овај текст у Световиду проказао окружном начелнику Новог Сада. Аустријске власти су само опоменуле А. Андрића, али он је наставио са таквим текстовима. У броју 32 часописа Световид објавио је текст песме Поздрав Црногорцима на Грахову у којој је величао црногорског књаза Данила I Петровића-Његоша и позивао Србе из Војводине да се уједине под његовим вођством. Аустријске власти су покренуле казнени поступак али се А. Андрић пре тога склонио у Београд. Очекивао је да му се придружи жена Јелисавета и штампарија, али су аустријске власти ухапсиле њу а штампарију заплениле. Осуђен је од стране аустријског суда, у одсуству, на шест месеци. Књаз Милош Обреновић га је предао властима Дунавске монархије због тога што је А. Андрић више подржавао књаза Александра Карађорђевића него њега. Конзервативно - клерикални кругови, присталице Карађорђевића, своје ставове износили су у листу Александра Андрића, Световид, па не чуди одлука књаза Милоша.
    После издржавања казне у Аустрији, А. Андрић прелази са штампаријом, из Беча, 1860. године у Београд. Ту наставља своју делатност издавања часописа Световид. Песник Владимир Васић (1842-1864) је своје прве песме објавио у Световиду. Ту се истиче његова песма Младом Србину која је изашла у број 65 1861. године. Чланке је објављивао и свештеник Никола Поповић као и књижевник Емил Чакра. Словенац Јанез Похар је објављивао чланке у Световиду у периоду од 1866. до 1870. године и вероватно радио у штампарији А. Андрића. Драгутин Томај Тумински писао је у Световиду југословенски орјентисане чланке у складу са политиком књаза Михаила. У часопису је објављен и путопис професора крагујевачке гимназије Јосифа Веселића, Моје путовање по Србији с двема Енглескињама (изашло септембра 1863).
   У последњој години излажења (1859) у Аустрији, Андрић је с више националног одушевљења објавио чланке и песме које су ишле у прилог идеји српског националног ослобођења, а у Београду најавио обнављање листа с истим називом у којем ће се писати против аустријске самовоље и тлачењу народности. 
      А. Андрић је напустио је Књажевину Србију 1870. године, у време владе књаза Милана Обреновића, када се преселио за Букурешт и тиме се гаси часопис Световид. Занимљиво је да је у Букурешту А. Андрић основао Словенску дружину 1875. године.

Линкови:

1. http://www.vi.sanu.ac.rs/Biblioteka/Biblioteka.pdf

2. С. Граховац, Књижевни рад Александра Андрића, Темишварски зборник 3 (2001), 73-79.

3. Ђ. Игњатовић, Политичке везе Љубена Каравелова са Србима, Историјски часопис 16-17 (1966-1967), 145-164.

4. Д. Микавица, Безнадежни савез. Српско-хрватски односи и војвођанско питање 1848–1868 (2), Истраживања 24 (2013), 285–310.

5. M. Rode, Nekaj podatkov o Janezu Poharju, Zgodovinski časopis št. 1-2 (1968), 97-105.

6. https://tamoiovde.wordpress.com/2017/05/11/moje-putovanje-po-srbiji-s-dvema-engleskinjama/

среда, 02. мај 2018.

Кога су Угри затекли у Панонској низији крајем 9. века?

Римско царство се ширећи се ка Балканском полуострву ширило и ка Панонској низији. Током првог века нове ере римска власт се проширила до горњег, средњег и доњег тока Дунава. У наредним вековима римске власти су морале да се боре против Германа и Сармата који су непрестано вршили упаде у римске провинције у Панонској низији и Балканском полуострву. 
Проласком Хуна кроз "врата народа" 375. године ствари се мењају по римску власт. Хуни праве својплемсенски савез са центром у данашњем Банату. Хунски поглавар Атила је вршио продоре у Источно римско царство током своје владавине. Једно посланство Источног римског царства се упутило 449. године у хунску престоницу која се налазила негде близу реке Тисе. У том посланству налазио се Приск који је оставио запис о том дипломатском путовању. Он је забележио пар речи које би се  могле тумачити као словенске. Овакав став заузели су Л. Нидерле, Ф. Баришић и Ђ. Јанковић. Ово би значило да су Словени већ средином 5. века живели око средњег Дунава, тј. у Панонској низији под хунском влашћу.
Средином 6. века (548) имамо податак о словенском упаду у источноримске балканске провинције са средњег Дунава што би значило да Словени слободно живе на том подручју. Њихови јужни суседи би у том периоду били Гепиди. 
Доласком Авара 567. године у Панонску низију уништена је држава Гепида, а Панонски Словени су пали под аварску власт. Некадашњи савезници Авара, Лангобарди, су се након уништења Гепида одселили за северну Италију, избегавајући сукобе са Аварима. Створивши огромну државу која је обухватала целу Панонску низију Авари су спроводили пљачкашке походе на територију Источног римског царства (Византија) и својих западних суседа-
Словени су 623. године подигли устанак на простору Братислава-Девин, ослободили се аварске власти и поставили за свог владара франачког трговца Сама. Самова држава је вероватно обухватала данашњу Лужицу, Чешку, Словачку, Доњу Аустрију, делове Мађарске и Словачке. Такође, након пропале аварско-словенске опсаде Константинопоља (Цариграда) 626. године настао је метеж у аварској држави. То је период када би Срби и Хрвати могли да пробију пут ка Балканском полуострву. Након гушења немира аварска држава се стабилизовала и остали Панонски Словени остали су под влашћу Авара.
Ипак, врхунац Авара је прошао и сад је аварска држава постала плен освајача са запада, Франачког царства.
Франци су 791. направили један поход који је Аваре натерао на повлачење и изазвао међуплеменске сукобе. Панонски Словени су помагали ове нападе Франака желећи да се ослободе аварске власти. Поход Франака из 796. године заузео је престоницу Авара и натерао аварске поглаваре да приме хришћанство. Бугари са источне стране 804. заузимају Трансилванију и Панонију све до средњег тока Дунава за време владавине кана Крума (803-814). Крајем 9. века бугарским територијама изнад Дунава ће господарити локалне војводе које нису успеле да се одбране од напада Угара.
Бугарска држава почетком 9. века
Уништењем аварске државе Словени сада формирају своје кнежевине под франачком заштитом. Једна од њих, Доња Панонија, налазила се око  Блатног језера у данашњој Мађарској. Њен први кнез Прибина владао је Доњом Панонијом од 847. до 861. године. Њега је наследио син Коцељ (861-874) за чије је владавине проширена мисионарска делатност Константина и Методија из Великоморавске кнежевине. Након њега Доњом Панонијом влада Арнулф Корушки који ће 887. постати краљ Источне Франачке.
Кнежевина Доња Панонија око 846. године




















Кинеска керамика у средњовековној Србији?

Када споменемо порцелан одмах се сетимо Кине. Порцелан свој врхунац доживљава за време династије Танг (618-907) када је стабилизована држава и уметност цветала. Тада је настао и  први прави селадон ‒ Ју (Yue) порцелан нарочите нијансе зелене боје сличне жаду. Тек за време династије Сонг (1128-1279), када су у српским земљама владали Војислављевићи, Вукановићи и Немањићи, селадон је постао важан као "царски" производ. Династија је двор преместила у Ханжу где су основане и велике радионице. Расположиви подаци указују да је средњовековној Европи порцелан био веома редак, а селадон још ређи. Посуђе од порцелана долазило је углавом као поклон владарима, а богато племство га је набављало преко специјалних поруџбина код трговаца.
Посуда 1

На простору данашње Србије делови две велике посуде од селадона су нађени у Београдској тврђави. Један део посуде прве посуде је нађен у Доњем граду, а део друге посуде је нађен у Горњем граду. Посуде по свом облику, бојама глазуре и декорацији највероватније припадају времену касне Јуана династије, тј. другој половини 14. века. 
Ове две посуде највероватније су дошле до Београда у време власти деспота Стефана Лазаревића када је српска деспотовина имала велике приходе од рударства и трговине.
Посуда 2
Литература:
1. В. Бикић, Ексклузивно кинеско посуђе на Балкану: Налази селадона из XIV века са Београдске тврђаве, Зборник Народног музеја - Београд, XXI-1 археологија (2013), 253-273.

Линк: 




уторак, 01. мај 2018.

Гепидске вештачки деформисане лобање

Гепиди су били германско племе које ка југу Европе кренуло из Скандинавије. Име су добили, према Јорданесу, од готске речи гепанта што значи спор, јер су у односу на друга племена каснили у сеоби. Око 260. године заједно са Готима нападају римску Дакију где се насељавају у 6. веку. 
Хуни су након проласка кроз "Врата народа" наметнули своју власт многим германским племенима, међу њима и Гепидима. После смрти Атиле, 453. године, огромни Хунски племенски савез се распао. Гепидски краљ Ардарих повео је потлачене Германе у борбу против Хуна и победио их на реци Недао у Банату 454. године. После ове битке Гепиди продиру у Срем због кога се сукобљавају са Остроготима. Доживљавају пораз на реци Вуки која се налази између Вуковара и Винковаца, 488/489. године. Ипак, држава Гепида се простирала источно од средњег тока Дунава допирући до изворишта Тисе и обронака Карпата. Гепиди су поражени од Авара и Лангобарда 567. године,  па су прибежиште пронашли у балканским провинцијама Источног римског царства (Византија).
Лобања алеманске жене старе око 30, 40 година из 6. века. Нађено на подручју Виртемберга
Од својих некадашњих господара Хуна, Гепиди су преузели обичај вештачког издуживања лобање. Овај третман почиње у најранијем дечјој доби "моделирањем" лобање помоћу завоја.
На археолошком налазишту Градина на Јелици код детета старог 3 или 4 године из гроба бр. 13 (из нартекса Базилике "А") и код детета старог 2 или 3 године из гроба бр. 5 (положеног јужно до Базилике "В") уочени су јасни трагови вештачког деформисања лобање. Трагови вештачке деформације лобање са великом вероватноћом се налазе и код детета из гроба бр. 14 старог око 3 године. 
Лобања детета старог око 3 године нађена код Шварценбаха у Доњој Аустрији
На археолошком налазишту Кормадин код Јакова од 19 анализираних лобања 3 су биле вештачки деформисане.
Локалитет 1a, гроб 3a Сирмијум
На локалиту 1a, гроб 3a у Сирмијуму нађена је лобања са вештачком деформацијом. Припадала је мушкарцу који је у тренутку смрти имао 35–39 година. На овом налазишту пронађени су остаци још 25 особа из истог периода. На основу археолошких налаза, опредељени су у германски културни хоризонт. Ниједна од ових особа није имала вештачку деформацију лобање. Пошто су код Германа само истакнути чланови друштва били подвргавани оваквој деформацији, стиче се утисак да је овај мушкарац био истакнута личност заједнице.

У Баварској је нађено на 6 различитих локалитета 36 лобања одраслих особа од којих је 14 имало облик јајета због вештачке деформације.   



Линкови:


Литература:

1. Nataša P. Miladinović-Radmilović, Artificial cranial deformation, GSAD 28 (2012), 301-312.

2. Живко Микић, Антрополошки осврт на вештачки деформисане лобање из периода велике сеобе народа, Зборник Народног музеја XV-1 археологија, Народни музеј у Београду, Београд, 133 – 139